ЗАПИСИ ИЗ АРХИВА: Сви стожерникови људи (2): Гутић и Момчиновић иницирали илиндански покољ

Ускоро је постављен за поджупана у Тузли, октобра 1943. је поново у Бањалуци, а од јуна 1944. у Главном усташком стану. Његова каријера свједочи о повезаности Католичке акције, односно Великог крижарског братства као његове организације, са усташким покретом.

Хилмија Бешлагић (1889-1977), министар промета и јавних радова, заробљен је у новогодишњој ноћи 1943/44, али се успио спасити. Маја 1945. се домогао Аустрије, а потом Аргентине.

Стјепан Момчиновић (1900-1946) је непосредно припремао Гутићеве наредбе. Према исказу Антуна Репца, илиндански покољ Срба 1941. иницирали су Гутић и Момчиновић. Након Гутићеве смјене постаје котарски предстојник у Котор Варошу, а управитељ Котарске области у Броду на Сави јула 1942. По завршетку рата, преобученог у сељачко одијело, међу заробљеницима на Сајмишту у Загребу препознао га је др Захарије Давидовић. Јавно је стријељан у Славонском Броду.

Фра Мирослав Мајсторовић (1915-1946) је од 1939. службовао у петрићевачком самостану, а првог дана 1942. постаје душебрижник Павелићевог тјелесног здруга. Од јуна 1942. до краја марта 1943. био је заповједник јасеновачког и староградишког логора. Након тога почиње његова војна каријера и то тако што му је додијељен чин бојника (мајор). У Аустрији се предао Енглезима, али су га ови изручили југословенским властима.

Блаж Гутић (1893-1944), Викторов брат, његов најватренији сљедбеник и солицитатор у његовој адвокатској канцеларији, осуђен је на смрт у Санском Мосту.

Асим Ђелић (1898-1944), Гутићев тјелохранитељ, убио је владику Платона, проту Суботића, посланика Симу Марјанца... Објесио га је домобрански генерал Владимир Метикош.

Бохумил Вашку је био заповједник Старчевићеве младежи у Бањалуци, а Фердо Крмпотић његов замјеник, док је заповједница женске усташке младежи била Јосипа Павловић.

Вилко Буторац, Гутићев писар, у НДХ постаје усташки побочник. Тек што је први транспорт прогнаних бањалучких Срба кренуо за Србију, уселио се у стан трговца Милорада Стричевића и преузео велетрговину Ђоке Кољевића. У Славонски Брод је отишао 1943. Тамо је "провалио" Владимира Винека, југословенског фудбалског репрезентативца, након чега је овај ликвидиран у Лепоглави. Пред крај рата је емигрирао у Аргентину.

Др Фехима Османефендића, поджупана, рођеног у Жепчу 1887, Суд народне части је послије рата осудио на шест година тешког присилног рада.

Златко Валентин Чондић (1918-1944) је радио у Редарству и УНС-и. На суђењу у Санском Мосту 1944. је изјавио да су његов отац Нико и Асим Ђелић убили Ћурчију, као и да је отац лоше утицао на њега.

Иван Пенса, благајник Усташког стожера, убијен је у току акције Припремне бојне 1941. Мирко Ковачић, месар, пљачкаш српске и јеврејске имовине, ухваћен је 1945. у Словенији и убијен.

Јосип Кан, предратни усташа, сарађивао је са четницима, тражећи везу са британском обавјештајном службом. Ухапшен је средином 1943. Нестао је у јесен исте године, али је послије рата однекуд бануо и био осуђен.

Леона Биргер-Мандровића (1897-1944), Гутићевог зета, партизански суд у Санском Мосту осудио је на смрт.

Нико Чондић (1891-1944), надгледник зграда које су запосјели усташки органи, погинуо је са Рудолфом Стубнијом 18. септембра 1944. на раскрсници код данашњег Основног суда. Професор Стубнија (1898-1944), стожерник, био је задужен за клерикално и националистичко усмјеравање омладине.

Рудолф Ертл, замјеник стожерника, од јуна до септембра 1941. градоначелник, по ослобођењу је осуђен на три године принудног рада. Трговац Пенава, усташки повјереник за Јасеновац, шуровао је са четницима. У љето 1944. усташе су га послале у логор, гдје је ликвидиран.

Иван Симеон је био котарски предстојник у Санском Мосту, Градишци и Глини, управо тамо гдје су извршени масовни покољи српског становништва. Његова је судбина непозната.

Нико Михаљевић (1893-1944), гостионичар, заробљен је за вријеме напада партизана на Бањалуку септембра 1944. и осуђен у Санском Мосту.

Књижар Звонимир Јовић (1897–1947), капетан Орднунг полиције, након доласка јерусалимског муфтије ступио је у СС "ханџар" дивизију. Предао се 1946. у околини Котор Вароша. Стријељан је на гробљу у Борику.

Матко Бетунац је радио у Редарству. Осуђен је на 20 година робије, које је провео у Творници коже у Бугојну.

Перо Бетунац до рата није живио у Бањалуци. Његова супруга, магистар фармације, одмах по доласку је преузела "Станишића апотеку".

Зоран С. Мачкић, архивски савјетник Архив Републике Српске

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.