ЗАПИСИ ИЗ АРХИВА: Сви стожерникови људи (1): Гутићу обећана Врбаска бановина
Злогласни Виктор Гутић, рођени Бањалучанин, приклонио се политици већ 1921, у својој 20. години, ступивши у Мачекову Хрватску републиканску сељачку странку, чији је секретар у Бањалуци био до 25. марта 1925. У то вријеме, а нарочито уочи фебруарских избора 1925, био је и коловођа бањалучког огранка Хрватске националне омладине (ХАНАО).
Улични обрачуни између чланова ХАНАО и СРНАО (Српске националне омладине) и напади на грађане и њихову имовину били су свакодневни. Дара је превршила мјеру кад су једном приликом сијевнули ножеви. Грађани су енергично затражили од полиције да заведе ред. Када их се одрекао и ХРСС, ханаовци су нестали са бањалучке "политичке" сцене. Углавном, то су била прва Гутићева терористичка искуства. Када се ХРСС одрекла републиканизма, Гутић се приклонио Трумбићевој Хрватској федералистичкој странци. Након атентата на Стјепана Радића 1928, у Бањалуци престају да дјелују хрватске странке. Истина, дјеловао је својеврстан национално-политички фронт, но без званичног руководства.
У хрватским културним друштвима, а посебно под окриљем Хрватског пјевачког друштва "Нада", почињу редовна окупљања. Чита се и распачава штампа, преводе и растурају инострани текстови, извјештаји из Загреба о прогону Хрвата, расправља о политици... Почињу и први полицијски и судски прогони, а сам Гутић је 1933. у Окружном суду у Бањалуци осуђен на 15 мјесеци строгог затвора. У сремскомитровачкој казнионици упознаје неке од водећих комуниста, међу којима Мошу Пијаду, Милована Ђиласа, Огњена Прицу, Отокара Кершованија... Тамо су били и Хрвати, јасно подијељени на радићевце и терористе. Затворска управа Гутића распоређује у ову другу групу, те он блиско упознаје Јураја Јуцу Рукавину, Јуру Фрковића и многе друге, стиче нова искуства и радикализује своје ставове. Пред сами истек казне он учествује у "мартовској акцији", коју заједнички воде комунисти и терористи. Казна му је пооштрена, те је укупно "одлежао" 50 мјесеци. Уз то, као непоправљив је смјештен са ВМРО-овцима, те и њих добро упознаје, као и са "обичним" криминалцима.
Са робије се вратио 29. септембра 1937. За неких годину и по, колико је био без посла, често путује у Загреб и сусреће се са истакнутим хрватским политичарима, а најчешће са својим старим познаником др Милом Будаком, који тек што се вратио из емиграције. Приликом једне посјете Будак га упућује Младену Лорковићу у просторије "Хрватске узданице", гдје се заклео "да ће се борити за НДХ у усташком покрету и да ће све налоге поглавника вјерно извршавати под пријетњом смртне казне". Лорковић му је саопштио да ће бити стожерник за Врбаску бановину, па и за већи дио Босне.
На св. Анту, 13. јуна 1939, Гутић формира групу који ће га ускоро безрезервно и у свему подржавати. Тог дана су 72 лица у петрићевачком самостану положила усташку заклетву. Састајалиште им је постала Гутићева адвокатска канцеларија, која се налазила код Ферхадије, односно уз сами Ватрогасни дом.
"Ја сам добио овлаштење да могу најбоље људе из народа и заклињати, а и тима људима дати овлаштења да они по селима заклињу друге. Задатак ми је био да проширим усташку организацију ради што масовнијег рада и бољег успјеха.
Ја нисам форсирао заклињање јер то нисам сматрао важним, а нисам хтио да буде много заклетих усташа, јер би могла и власт дочути... Заклетву су људи полагали код мене у адвокатској канцеларији. Ја сам углавном заклињао Бањалучане и тек неколико сељака који су од мене добили овлаштење да по свом нахођењу организирају и заклињу друге сељаке. Заклет је био у Бањалуци већи дио омладине и то већином из крижарских редова, ја им имена не знам, него су ми их доводили други познати и заклети усташе. Ја сам неке омладинце заклео у Напретковом конвикту, које ми је довео свећеник Звонко Брекало. Ја их нисам ни познавао нити им се сјећам имена."
Како је то сам изјавио у истражном поступку, "међу најближим сурадницима били су др Неђелски, инг. Ертл, судац Крешић, мој покојни брат Блаж, Нико Чондић, Златко Чондић, Драго Кухарски, Фердо Крмпотић, Богомил Вашку, Златко Херцигоња, Вилко Буторац, Иван Пенса, Јосип Кан, Фрањо Малић, студент Иваниш, Ахмет Беглеровић, Јосип Сертић, поп Звонко Брекало, Ивица Сумајсторчић, професор Келемен и још неки којих се не сјећам, док Феликс Неђелски позна више њих млађих".
Наравно, још ту постоји и низ других којих се Гутић у истрази није сјетио.
Сарадња
У сриједу, 10. новембра 2016, навршавају се четири године непрекидне сарадње између Архива Републике Српске и "Гласа Српске". Прилог који објављујемо у данашњем издању је 197. по реду који су приредили стручни радници Архива.
Зоран С. Мачкић, архивски савјетник Архив Републике Српске
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
