Записи из Aрхива Републике Српске (8) - Бањалучка палата државне хипотекарне банке

Зоран С. Мачкић
Записи из Aрхива Републике Српске (8) - Бањалучка палата државне хипотекарне банке

Свеколики развој Бањалуке, као што нам се то безразложно данас сугерише, није прекинут када нас напусти бан Светислав Милосављевић. Многи и данас значајни градски објекти изникоше за бановања Богољуба Кујунџића.

Градитељска дјелатност

Најљепши међу њима, о томе спора нема, свакако је зграда Државне хипотекарне банке. Погубне посљедице "црног четвртка" у Волстриту из октобра 1929. не послужише политичарима као изговор за неспособност и немоћ већ су им, напротив, биле својеврстан подстрек.

Обимна градитељска дјелатност и снажење државних финансијских установа били су главни ослонци у борби за опоравак земље. У та тешка времена подиже Бањалука и Хигијенски завод, Раднички азил, Убошки дом, Градски мост, конвикте "Просвјете", "Народне узданице" и "Напретка"... Ваљало је помоћи оне којима је помоћ уистину била потребна.

Крах приватних и привилегованих банака бијаше добар разлог за јачање државног банкарства. Значајне законом признате привилегије и гаранције учинише да Државна хипотекарна банка убрзо стекне неограничено повјерење и да израсте у главног чиниоца на домаћем тржишту капитала. Приближно, једну трећину њеног потенцијала чинили су јавни капитал и фондови, другу трећину штедни улози, а тек трећину инострани зајмови. О, како су то срећна времена била! Сразмјерно гледајући, она надрасте чак и највећу свјетску хипотекарну институцију, францускуЦредит Фонциер.

Aгенција у Бањалуци

Као осму у низу, Државна хипотекарна банка отвори 15. октобра 1934. у Бањалуци своју агенцију. Прије ове, у бановинским центрима у Загребу, Љубљани, Сарајеву, Новом Саду, Нишу, Сплиту и Скопљу већ су подигнути објекти банке. Овако значајној институцији пронађе се привремени смјештај у хотелу "Централ", преко пута данашње главне поште, а на мјесту Робне куће "Кастел", којим је газдовао Војин Јовичин, Новосађанин родом, једно вријеме и закупац хотела "Босна". Предузимљива управа Хипотекарне банке одмах је покренула акцију на изградњи властите зграде. Њена је политика била јасна - у првокласној банци све је имало да буде првокласно.

Aнгажован је угледни београдски архитекта Миодраг Васић, који за кратко вријеме пројектова палату и који за све вријеме њене изградње није избивао из Бањалуке, лично надгледајући извођење свих радова. И, већ почетком јуна 1936. у Бањалуку стиже велики број највјештијих каменорезаца. Ваљало је вањске зидове обложити тешким, фино исклесаним каменим блоковима, који су довожени чак из Македоније. Истовремено, док су текли завршни унутрашњи радови, општина бањалучка имала је само један задатак - ваљало је пројектовати и поред банке просјећи нову улицу, ону којом данас идемо за Борик. У почетку јој дадоше сасвим једноставан и прикладан назив, Код хипотекарне банке, усташе је преименоваше у Краља Твртка, комунисти у Мирка Вишњића, а данашње градске власти у Бана др Тодора Лазаревића.

Отварање

Под сам крај године, 27. децембра 1936, јутарњим београдским возом у Бањалуку стиже отмјено друштво, са министром финансија др Душаном Летицом на челу. Предстојало је свечано отварање и освећење палате каква би, како рече извјештач, "красила и прву свјетску метрополу". Како је то већ обичај, којег се до данас не одрекосмо, низали су се говорници, а окупљена маса је непрекидно клицала младом краљу, краљевском дому Карађорђевића, краљевским намјесницима, премијеру Милану Стојадиновићу... Чак двапут је оркестар 33. пјешадијског пука интонирао државну химну.

A онда митрополит Василије Поповић, уз саслужење протојереја Петра Рађеновића и градског проте Душана Мачкића, а након њега и имам Хамдија еф. Софтић, освешташе палату по православном односно исламском обичају. Бањалучког бискупа је на свечаности представљао његов тајник фра Круно Бркић, па изостаде освећење по католичком обреду. Но, то не бјеше ни први ни посљедњи пут.

Већ за четири дана, 1. јануара 1937, бањалучка агенција прерасте у Главну филијалу за Врбаску бановину.

У неописивој гужви и утркивању говорника, скромно и непримјетно, како то и приличи великима, стајали су тројица људи које је данашња Бањалука сасвим заборавила: Владимир Павлович Загородњук, Степан Федорович Колесников и Ђорђе Петраш. Провидна политичка пропаганда и памфлети заглушише тројицу умјетника.

Зоран С. Мачкић

(Aутор је архивски савјетник у Aрхиву РС)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана