Записи из Архива Републике Српске (54): Штрајк текстилних радница 1969. у ретроспективи (1)

 Раднице шиваонице, изреволтиране пристиглим рјешењима за личне дохотке који су обрачунати, без икаквог објашњења и евиденције, у висини и онако мале стартне основе, обуставиле су рад. Штрајк се одмах проширио на остале погоне, кројачницу и дораду, са изузетком административне службе. Како су тих година вијести о штрајковима путовале брзо, и на њих се брзо реаговало, у Скупштини општине (СО) састали су се недуго затим предсједник СО, секретар Општинског комитета СК, предсједник Општинског синдикалног вијећа (ОСВ) и секретар општинског Синдиката радника индустрије и рударства (СРИР). Већ у 10.30 стајали су у погонској хали пред штрајкачима, који су одбили да се врате на посао, те су најавили збор радника у 14 часова, гдје ће коначно изнијети своје жалбе и захтјеве.

Ради контекста подсјетићемо се да је "Трудбеник", бивше занатско предузеће, од 1961. у индустријском статусу, запошљавало око 250 радника, већином жена. У корисној дигресији позваћу се на недавна истраживања Кјаре Бонфиљоли и Нине Водопивец које су писале о радницама у текстилној индустрији на простору (бивше) Југославије. Говорећи глобално, текстилна, као прва масовна индустрија, ослањала се на женску радну снагу која се сматрала "природно послушнијом", "мање склоном синдикалном организовању" те, стереотипном пројекцијом "кућанских вјештина" на фабрички рад, мање вриједном. Родни стереотипи о радницама нису заобишли југословенско друштво, у којем су се такође обликовале лаке индустрије са женском радном снагом. У процесу онога што је носило име социјалистичке изградње, ови стереотипи условили су оно што Бонфиљоли назива "амбивалентношћу социјалистичке еманципације" жене, застале на пола пута између патријархалног фордизма и модерних егалитарних остварења. Случај "Трудбеника" потврђује ове тезе.

Раднице избацују управу

Најављени раднички збор потрајао је неколико сати. Ријеч је узело 30-ак радника, чија су излагања потврдила иницијалну сумњу како је обрачун плата представљао само повод, а да дубински узроци сежу много дубље. Први говорник се пожалио како се ове "грешке" пречесто понављају. За њим су устајали други који су говорили о бесмислено ниским платама и о немогућности да нормално живе.

"Радим овдје са другарицом и не можемо да зарадимо ни толико колико нам је и дјеци потребно за голи живот!" Оптужили су управу да је грамзива, нестручна и бахата.

"Нема ту успјеха гдје неколицина људи вади из касе у коју сви бацамо."

Испоставило се да се управа диктаторски односи према погонским радницима, посебно женама. Једна радница се жалила како их је главни пословођа малтретирао, тјерао да раде преко десет сати без прековремене наплате, која је члановима администрације увијек уредно исплаћена, а у случајевима одбијања да наставе с радом, исти их је називао погрдним именима и говорио да њега њихова мизерна примања нимало не интересују. Друга радница се жалила на секретара који је одбио да јој одобри овјеру здравствене књижице када је накнадно саопштила да је трудна. Неки радници су признали да им се више исплати отићи на боловање него долазити на посао. Било је говора о бившем техничком директору, који је договорио пословне аранжмане чија је реализација била немогућа. Себи је обезбиједио двособан стан, високу плату и огроман бонус, радницима је наметнуо нереалне норме и финансијске тешкоће, а затим је отишао. "Мимо воље Радничког савјета и нас радника", њему је "дат висок лични доходак, док ми нисмо добили ни толико да бисмо могли људски живјети". Препричано је и свједочење конобара из "Паласа" који је преносио вијести о директоровом бахаћењу, о његовој "бригади службеника" и расипању фирминог новца. У бијесу и сузама, раднице су тражиле смјену скоро свих руководилаца, изузев новог техничког директора, којег су сматрали "добрим човјеком" који није био у стању да се сам избори са поквареном управом. Са ставом "или нас 220, или управа", збор је изгласао неповјерење директору, секретару, главном пословођи, шефу производње и шефу рачуноводства. Поново је одбијен нови апел представника власти да се настави рад у другој смјени. Одмах након распуштања сазива, уз присуство неколико представника збора, састао се Раднички савјет и потврдио све захтјеве радничког збора.

Познати и непознати проблеми

ОСВ-у је већ било познато да је "Трудбеник" једно од предузећа које се није успјешно прилагодило тржишним реформама спроведеним половином деценије. Иако је у 1967. години остварило производни раст од 33,3 одсто, предузеће је накупило залихе којих се накнадно ослобађало дампингом, што је резултовало лошим финансијским билансом. Било је такође познато да "Трудбеник" нема станове ни стручне кадрове, да већинским, неквалификованим радницима опада лични доходак (у 1968. години за 32 одсто), као и то да они немају организовану друштвену исхрану. СРИР је уз препоруку подружнице неколико пута од својих средстава слао исцрпљене раднике на плаћен годишњи одмор.

(Наставиће се)

Приредио: Мр Владан Вуклиш, архивиста у Архиву Републике Српске у Бањалуци

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.