Записи из архива Републике Српске (43): Бањалучке осуде на смрт

За неких 4.000 година друштво је на овом плану напредовало утолико што је од каменовања стигло до смртоносне ињекције (као нацистичког насљеђа).

Каква су бањалучка искуства кад је о осудама на смрт ријеч?

Приједорчанин Бранко Антонијевић је јуна 1919. одсјео у хану Руже Петровић у Дервенти, а потом је опљачкао и убио. Друга његова жртва била је 10-годишња служавка, очевидац убиства. Антонијевић је осуђен на смрт. Услиједиле су молбе родитеља, народног посланика Кецмановића, адвоката Богољуба К. Кујунџића... Двор је молбу за помиловање прослиједио Министарству правде, а оно констатовало да је "молба већ решена". Јустификација је извршена 12. маја 1922.

Поред ове, између два свјетска рата извршене су у Бањалуци још само двије смртне казне. Незапамћено интересовање побудио је процес у коме су Ђорђе Совиљ и Михаило Томић осуђени на смрт вјешањем због шестоструког убиства почињеног 28/29. новембра 1937. у Брезик Ламинцима. Сва југословенска штампа свакодневно је и до детаља о томе извјештавала читаоце.

Егзекуцију над Совиљем и Томићем извршио је 28. августа 1938. у дворишту "Црне куће" државни крвник Карел Харт, Чех поријеклом. Он је "занат" испекао код Алојза Зајфрида, аустроугарског (објесио тројицу сарајевских атентатора) и првог југословенског крвника, централне личности романа "Босански џелат" нашег суграђанина Ранка Рисојевића.

У периоду 1929-40. вјешање је у Југославији било једини начин јустификације. Харт је своју дужност извршио у пет ујутро у дворишту "Црне куће", пред чак 150 радозналаца. Тврдоглаво истрајавање крвника на коришћењу тзв. "аустријских вјешала" имало је за резултат да је Совиљева агонија трајала 14, а Томићева 12 минута.

Остали осуђеници на смрт, њих 21, издејствовали су краљеву милост. Иви Матошевићу је узето у обзир малољетство, а Емину Ловићу из Турског Вакуфа, који је 1920. убио супругу и пуницу а пунца ранио, "узрујаност због љубоморности". Краљ му је преиначио смртну казну у доживотну тамницу. Адем Кадушић је био "очевидно душевно заостао".

Међу осуђенима на смрт су и двије жене. Тонки Ивковић, која је убила мужа "коме је за вријеме рата била невјерна", смртна казна је преиначена у доживотну робију. Прњаворчанка Алексија Веселић је убила ванбрачну кћи своје комшинице и као "награду" добила од ње једно јагње, а од краља 1922. милост у виду 15-годишње робије.

Станислав Сова је 8. јула 1918. убио сеоског кнеза у Новом Мартинцу, увјерен да је код овог новац намијењен сиротињи. Након што му је 16. септембра 1921. изречена смртна казна, започела је правна битка. На крају је превагнула мудрост адвоката Владимира П. Костића, начелника градског котарског уреда: "За осуђеног кривца, дуготрајни затвор, који је до сада издржавао, значио би пооштрење смртне казне". Ово би могао да буде наук и онима, у Америци посебно, који годинама одлажу јустификацију.

Споменимо и случај Симе Гојковића из јуначке Гаштице, харамбаше хајдучке дружине која је 1920-21. сијала страх око Бањалуке. Бројне потјере су биле безуспјешне јер су Сими на руку ишле густе босанске шуме и одани јатаци. Ипак је дохакао и осуђен на смрт. Помилован је 1923, поводом краљевог вјенчања. Двадесетгодишњу робију је издржавао у староградишкој казнионици, одакле је новембра 1925. побјегао на волшебан начин. Склонио се у Беочин, оженио под именом свог брата Васе и запослио у цементари. Препознао га је стражар у сремскомитровачкој казнионици, који је претходно службовао у Градишци...

Све у свему, за 23 године постојања "старе" Југославије у Бањалуци су изречене 24 смртне осуде. Могуће је да је овај број и већи, но нису сачувани судски списи који би то документовали.

(Наставиће се)

Приредио: Зоран С. Мачкић, архивски савјетник Архив Републике Српске

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.