Записи из архива Републике Српске (43): Бањалучке осуде на смрт (III)

Алекса Бајичић и Теодор Радетић, обојица из Рађића код Котор Вароша, осуђени су 1948. на казну смрти стријељањем, док их је Врховни суд БиХ прогласио невиним.

Петорици лица је у жалбеном поступку смртна казна замијењена казном доживотног лишења слободе с принудним радом. У 69 случајева су првобитно изречене смртне казне замијењене казнама лишења слободе с принудним радом у трајању од само три (Данко Соларевић, Милан Кључевић, Муниб Малкоч, Узеировић Мујо и Незир) па до 20 година.

Огромно интересовање јавности изазвали су процеси у којима се јавља већи број оптужених, а највеће процес против усташког стожерника Виктора Гутића, Феликса Неђелског и жупника Николе Билогривића, вођен у сали Соколског дома. Првооптужени је осуђен на казну смрти вјешањем, а остала двојица на казну смрти стријељањем.

Не мању пажњу изазвао је процес против адвокатског помоћника Бранислава Лазичића, Мирка Милића и Миодрага Марјанца. Прва двојица су стрељани 9. августа 1948. у 23 часа у Борику, док је Марјанцу смртна казна преиначена у 18-годишњу робију.

Највише смртних казни, шест, изречено је у процесу против Јована Мишића, Николе Форкапе, Душана Милинковића, Павла Ђуреина, Луке Каримановића и Илије Крижанца. Смртна казна извршена је над четири жене (Даница Патковић, Јозефина Ченгић, Марија Кризманић и Ђурђа Шкопић).

У списима се не наводи начин извршења смртне казне вјешањем, која је извршена над девет осуђеника (Виктор Гутић, Шериф Решић, Павле Јакелић, Миливој Влахо, Милан Живковић, Маркан Мостарчић, Хусеин Фетаховић зв. Чаруга, Фрањо Петровић и Хусе Кахрић).

Стријељање усташа

Стријељање је повјеравано воду од осам до десет милиционера, углавном чувара у Окружном затвору. Половини милиционера пушке су пуњене "ћорцима", што и није од значаја јер човјек вјешт оружју у том случају препознаје трзај ватреног оружја. Смртне казне су извршаване између четири и шест ујутро и 22 и 23 часа увече.

Пет смртних казни изречено је у процесу усташама које су у црно завиле Градишку. Мато Мариновић, Јосип Ћорковић и Фрањо Милетић су стрељани, а Павле Јакелић и Маркан Мостарчић објешени. Ветеринар Мартин Судар и судија Иван Одић су помиловани (20 година робије с принудним радом), мада је за Одића у пресуди констатовано да је "учествовао у одлукама о хапшењу, логорисању, исељавању и одузимању имовине", а за Судара да је "1942. ступио у 369. легионарску пуковнију у саставу 100. њемачке дивизије, борио се на источном фронту 1942–1943", те да је био "усташки логорник, наредбодавац и организатор злочина". Ово наводимо ради поређења са Браниславом Лазичићем који, извјесно, ни на кога није дигао руку нити је кога ојадио, чак за то није ни терећен, већ му је кривица била, како то рече један од свједока, "да је наведени био најважнија четничка политичка личност јер ниједан командант није ништа радио без његовог питања".

Егзекуције на гробљу

Смртна казна је извршавана без присуства осталих осуђеника, редом којим су наведени у пресуди. Казна над Валентином Мајкићем извршена је "плотунском паљбом, а смрт је наступила одмах", док је у случају Јозефине Ченгић и Шерифа Решића агонија трајала чак 10 минута.

Егзекуције су извршаване на гробљу у Борику, на мјесту на којем је у току Другог свјетског рата било гробље погинулих њемачких војника. Не зна се зашто је изабрана баш та локација. Гробови нису обиљежавани. Јустифицирани су сахрањивани у претходно припремљене гробнице пошто се "родбина није појавила да сама изврши сахрану". Како ни у једном од списа није сачувана бар доставница о уручењу обавјештења члановима породице, а мало је вјероватно да родбина баш ни у једном случају није била заинтересована да покојника сахрани, закључујемо да је ријеч о политички мотивисаној бирократској ујдурми. Тако је Аница Крпан из Винковаца затражила од суда обавјештење о свом мужу Ивану. Одговорено јој је 21. јануара 1953. да је Иван стријељан (24. децембра 1947).

Мачкић Зоран, архивски савјетник Архив Републике Српске

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.