Записи из архива Републике Српске (42): Борба за црквиште

Како су оне жигосане као језгра отпора увођењу нових животних и моралних норми, то се у тој борби нису бирала средства. Инциденти, па и физички насртаји на свештенике и вјерске објекте били су свакодневни. За мјесне партијске лидере је непријатељ или сумњивац био сваки религиозан човјек.

Посебну пажњу у Бањалуци изазива "показивање мишића" у акцији изградње Споменика палим борцима. Изградња грандиозних спомен-обиљежја на мјестима великих битака или погибије истакнутих партизанских личности била је у функцији стварања колективног историјског сјећања на жртве рата, као снажне основе за стварање моралног кредибилитета власти, те за јачање колективног идентитета. Све друге облике колективног сјећања ваљало је ставити под контролу. Ипак, колективно историјско сјећање, грађено или натурано дуже од четири деценије, на крају је подијелило судбину државе.

Храм на Јабучишту

Саборни храм на Јабучишту, подигнут баш на мјесту гдје су на колац набијени учесници Машићке буне, један је од најзамашнијих грађевинских подухвата Српске православне цркве у Краљевини Југославији. Храм је миниран августа 1941, грађевински материјал продат грађанству, док су звона стигла чак до јасеновачког логора, гдје су и пронађена послије рата.

Тешко пострадала у току рата, СПЦ није била кадра да одмах по ослобођењу приступи обнови храма. Тек што су се устоличиле, нове власти су, без консултације са Црквеном општином као власником, подигле дрвену трибину са којих су држани говори, док се народ окупљао на црквишту.

Окружни одбор се оглушивао о протесте СПЦО, па је ова затражила посредовање Синода. Средином децембра 1945. од Предсједништва Министарског савјета је затражено да градским властима забрани даље радове на црквишту. Спор, боље речено прикривени обрачун власти са СПЦО, отегао се и у наредној години. Ускоро су и градске власти користиле своје адуте.

СПЦО је 1. марта 1946. Комисији за аграрна питања ГНО пријавила свој земљишни посјед на подручју града у укупној површини од 73 дунума. Власти су упозорене да је земљиште на Петрићевцу, површине око 64 дунума, купљено прије рата и намијењено за православно гробље.

"Још прије овог рата постало је јасно даје старо православно гробље тзв. Васиљева башча препуњено, па се црквена општина морала бринути за земљиште за сахрањивање својих чланова."

Уз земљиште је купљена и кућа, намијењена за стан чувару гробља. Тик пред избијање рата комисија Банске управе констатовала је да је предметно земљиште подесно за гробље, па је ту сахрањено 14 покојника. На том је мјесту стајала и задужбинска црква Илије Ранкића. Црквена општина је код Државне хипотекарне банке засновала фонд од 27.000 динара, намијењен за подизање ограде, парцелисање и уређивање гробља. Остала површина, која не би служила као гробље, била је одређена гробару, као награда за чување цркве и гробља и копање гробница.

Национализација

Сада се Црквена општина суочила са опасношћу да предметно земљиште буде национализовано. Колико год да је било јасно да ово земљиште не пада под удар аграрне реформе, толико није било упутно ни "бости са рогатим". За сваки случај, уколико се приједлог не прихвати, Црквена општина ће од ГНО затражити адекватно земљиште "са потребном зградом за капелу и стан за гробара – на другој страни за сахрањивање својих православних чланова".

На јавној расправи пред Окружном аграрном комисијом, 15. маја 1946, није све текло глатко. Димитрије Јагодић, заступник СПЦО, констатовао је: "По принципу да је правица темељ сваке државе, сматрам да црквени посјед треба оставити, нарочито због тога јер је СПЦ у рату тешко пострадала". У расправу се укључио и Мустафа Зухрић: "Сматрам да су излагања Јагодића тачна, јер заиста та црква је страдала те су јој приходи неопходно потребни за поправак и издржавање".

На супротној страни је био Никола Шипка, закупац предметног земљишта од 1931. Предложио је да му се то земљиште додијели као аграрном интересенту, а да се Црквеној општини додијели други подесан комплекс земљишта.

"Ја сам се на предметном земљишту закућио и издржавао своју породицу." Шипкин је захтјев био беспредметан јер аграрне комисије нису биле овлашћене за додјелу земљишта.

Свештеник Ђорђе Врањешевић је нагласио да су "обје православне цркве порушене у току рата, да вјерници желе да обнове цркве али им то материјално стање тренутно не омогућава, те да у Бањалуци имају неизвјесне приходе од укупно четири куће, од којих су двије у сувласништву". … (Наставиће се)

Зоран С. Мачкић, архивски савјетник Архив Републике Српске

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.