Записи из Архива Републике Српске (2) - Браћа Патерностер

Иако свестран интелектуалац, о њему, углавном, остаде запамћено да му аустроугарске власти додијелише улогу званичног стенографа на бањалучком велеиздајничком процесу. Већ 1917. године, у 37. години, Виктора покоси смрт. Кажу, уби га шпанска грозница, најстрашнија пандемија у историји људског рода, која однесе 50 милиона живота. Али, није истина баш све што кажу. Ова опака болештина, за коју се каже да је и куга и тифус и парализа заједно, али и још све оно против чега су људи цијепљени, не мимоиђе ни Бањалуку и у њој начини прави помор. Међутим, “шпанка” је букнула у прољеће посљедње ратне године, па ће ипак бити да је Викторову смрт скривило нешто друго.

Било како било, иза Виктора остаде удовица Барбара, учитељица из Загреба, са петоро сирочади: Виктором, Младеном, Ратимиром, Недом и Амалијом.

Младен угледа свијет 23. децембра 1910. у Тузли. Судбина учини да за разредне другове доби Никицу Павлића, Танкредија Солу, Анту Филановића... Све њих опчини идеја марксизма, те ступише у СКОЈ. Међутим, необуздани и бунтовни Младен то није знао да прикрије, па га данас не налазимо у списковима матураната бањалучке реалке. У септембарском року 1930. матурирао је у реалној гимназији у Чачку, а већ двије седмице касније постаде бруцош Правног факултета у Београду. Тако аутору ових редака пође за руком да у Архиву Србије у Београду пронађе његов студентски досије и фотографију.

У Београду га примише у КПЈ и у Правничко удружење, ударну песницу револуционарне студентске омладине. Он неустрашиво предводи јурише на полицију, жандарме и агенте у свим демонстрацијама на Београдском универзитету.

Још исте ноћи кад нацистичке власти у “Лајпцишком процесу” осудише Георгија Димитрова, 23/24. децембра 1933. године, заједно са још девет студената, међу којима бјеше и његов гимназијски друг Танкреди Сола, Младен се каменицама обруши на њемачку амбасаду у Београду. Сви изгредници добише по мјесец затвора, а Младен и Танкреди и путне карте и полицијску пратњу до Бањалуке.

Послије годину враћа се у Београд и већ 17. јануара 1935. је међу организаторима протеста на Београдском универзитету, који је имао за циљ ослобађање 15 студената заточених у специјалном логору за студенте у Вишеграду, првом концентрационом логору у бившој Југославији. Полицији пође за руком да протест угуши, а потом још 105 београдских студената, окованих у ланце, спроведоше у Вишеград. И Младена, наравно.

Носио је Младен у себи и несумњив шаховски талент и по томе му је мјесто међу најдаровитијим Бањалучанима. За свега три-четири године израсте он у најјачег брзопотезног београдског шахисту, а 1936. се окити и титулом првака Београдског шаховског клуба.

Идуће године он отпочиње и борбу за одбрану ове звучне титуле, а онда заредаше бурни догађаји. Младен предводи јуриш београдских комуниста на биоскоп “Триглав”, код жељезничке станице у Београду, гдје растурише митинг Љотићевог “Збора”. Почиње и нешто чудно да се дешава, па Младен бјеше принуђен да се окане борбе за одбрану титуле првака београдског ШК.

Кратка новинска вијест у “Политици” од 15. фебруара 1937. наговијестила је предстојећу трагедију. Претходног дана, око 18 часова, када је београдски корзо најживљи, Младен се у Кнез Михаиловој умало нађе под точковима аутобуса. Смрти га је спасила само возачева присебност.

Млади човек је био збуњен и скоро у несвестици. Молио је присутне да се разиђу и оставе га на миру и да не праве од те ситнице велику ларму. Међутим, жандарми су га по дужности ипак одвели у други кварт. Тамо је г. Патерностер изјавио да је преко пута угледао једну познаницу и да је, не опазивши аутобус, нагло хтео да претрчи преко улице.

Према репортеру “Политике”, већина пролазника имала је утисак да је ријеч о покушају самоубиства. И “Врбаске новине” од 24. фебруара 1937. о овом догађају донесоше непотписану колумну, злураду и набијену антикомунистичком пропагандом, а коју са сигурношћу можемо приписати режимском уреднику Матку Кумарићу.

У недјељу, 28. марта 1937. Младен је трагично скончао испавши или искочивши из излетничког воза на “окуци смрти” код Раковице. Према једном свједочењу, изненада је устао, окачио свој мантил и изашао из купеа. За који трен зачула се шкрипа кочница... У излетничком возу нашао се и тадашњи студент завршне године медицине Гојко Николиш, будући народни херој, члан САНУ и учесник Игманског марша, којег ће историја запамтити као организатора покрета рањеника и болесника у бици на Неретви. Међутим, за Младена више није било спаса. У београдском “Студенту” остаде записано: ... Близу 2.000 студената, младих радника, напредних књижевника и уметника, политичара и осталих јавних радника, испратило је до гроба Младена Патерностера...

Постоје и друге верзије о узроку смрти “лудог комунисте”, чији партијски другови, наводно, нису нимало благонаклоно гледали на његову љубавну везу са Милицом Павловић, чланицом КПЈ на Филозофском факултету, те су га изложили бојкоту. У то вријеме завлада међу младим комунистима идеја “слободне љубави”, коју пласира Александра Колонтај. Изгледа да је ту идеју Младен буквално појмио, па му једног јутра у студентској мензи на зидним новинама освану име... Бојкот! Наводно, то бијаше повод за самоубиство. Много присталица имала је и теза да су Младена из воза гурнули полицијски агенти. Углавном, Младен нађе мјесто и у једном роману Добрице Ћосића.

Чланови КПЈ били су и Младенова сестра Неда и брат Ратимир.

Ратимира званог Ратко, рођеног 1. марта 1916. у Бањалуци, приватног чиновника и студента, наводно ухапсише усташе у рацијама маја-јуна 1941, послије чега га, опет наводно, заврбоваше те постаде агент злогласне Усташке надзорне службе (УНС). Међутим, многе чињенице указују на то да ови наводи из бројних публикација о Бањалуци из времена Другог свјетског рата, у најмању руку, изазивају подозрење.

Бројни “непосредни учесници” и “поуздани свједоци” послије рата су углас свједочили да је “КПЈ организовала Ратимирово извођење из града, послије чега је у Агином Селу осуђени 26. фебруара 1942. стријељан”. Наводно, прије тога му је понуђено да се рехабилитује тако што ће пустити на слободу затворенике из Управе полиције и запалити полицијску архиву.

И заиста, у ноћи 22/23. децембра 1941. плану архива усташког редарства, док приликом увиђаја притворско одјељење бјеше откључано. Сигурно је још и то да је то урадио Ратимир. Ништа друго није сигурно. Ратимир је журним корацима напустио Редарство и нестао у ноћи. Ни пет минута послије тога букну пожар. За Патерностером је организована хитна али безуспјешна потрага.

Оправдано или не, Ратимиру се приписује штошта. Поред осталог, и убиство Александра Поткоњака Браце. А шта се заправо збило? Након што им је дојављено да Поткоњак илегално борави у граду, усташе и Нијемци упадоше у кућу, а овај кроз прозор искочи у мрак и поче да бјежи кроз кукурузиште. За њим припуцаше, а Брацо, смртно погођен, убрзо издахну. Послије рата, а можда већ и приликом суђења пред “народним судом”, Поткоњакова смрт приписана је управо и само Ратимиру. Зар је само он припуцао у мрак и да ли је уопште пуцао?! Међутим, “свједоци” су то непобитно знали и, ваљда да би измамили емоције, још и записаше да је Патерностер убио “једног од својих најбољих пријатеља”. Да бар рекоше да је ријеч о једном од бивших најбољих пријатеља, били бисмо мање подозриви.

Ноћ прије бјекства Ратимир је откључао притворска врата и омогућио бјекство народног хероја Вахиде Маглајлић и Данице Марић. То потврђује читав низ усташких докумената, а посебно потјерница која је за њим разаслана. Ипак, најважнији од тих докумената је свакако извјештај најспособнијег усташког обавјештајца Винка Рудића, који је дјеловао под кодним именом Алкар. Овај извјештај обухвата догађаје у Бањалуци закључно са априлом 1942. године, дакле писан је послије три и по мјесеца, па Алкарове ријечи да је Патерностер “био од стране комуниста увучен у УНС-у” ваља узети као службено утврђене. Логична је претпоставка да Алкар налогодавце у Загребу обавјештава о кључном закључку спроведене истраге.

Чак и у озбиљној литератури стоји навод да је Вахида Маглајлић “током транспорта у Загреб успела побећи” (!) и да се “децембра 1941. прикључује у партизанске одреде”. Ријеч је, свакако, о послијератном фризирању догађаја од стране бројних “учесника” догађаја. Како повјеровати у навод да је КПЈ 22/23. децембра 1941. организовала Ратимирово извођење из града и да му потом није судила све до 26. фебруара 1942. године? Зар би Ратимир запалио полицијску архиву и откључао врата притвора прије “извођења из града”?! Куд се критичне ноћи запутио Патерностер? Како је знао пут до устаничке јединице? Ако то није био он, ко је био Вахидина веза са “шумом”? Превише чињеница указује на вјероломство Ратимирових партијских другова. Зашто је он, како то посвједочише Зумрета Ћејван и Хавка Сарач, обје чланице КПЈ, одабрао баш Вахиду Маглајлић и Даницу Марић и широм им отворио врата за бијег?! Очигледно, он је познавао своје партијске другове. Чак и Вахидина сестра Муниба посвједочи да је на мосту преко Црквене, у близини зграде Редарства, реквирираној кући трговца Вукосава Груберовића, Вахиду и Даницу Марић чекао фијакер!

Да ли је кривотворена истина о околностима под којима је из усташког затвора умакла Вахида Маглајлић? Очигледно, послије рата није било политички цјелисходно Вахидин бијег повезати са Ратимиром. Зар би истина о бијегу бацила љагу на њен лик?

Како је могуће да је “народни суд” осудио Ратимира тек послије два мјесеца и гдје је он био све то вријеме? Превише чињеница сугерише то да је он жртва несрећних околности или “партијске чистке”.

Споран је и појам “народног суда на слободној територији” који је пресудио Ратимиру. У то вријеме на подручју Агиног Села није био формиран народноослободилачки одбор па ни народни суд, а са формирањем војних судова започело се након што је крајем децембра 1941. наредбу о томе донио Врховни штаб. Нема података ни о томе да је на том подручју дјеловао војни суд. Патерностеру је, по свему судећи, судио партијски суд.

Очигледно, аутору не пође за руком да дефинитивно установи околности под којима су животе изгубили браћа Младен и Ратимир Патерностер. Да ли су њих двојица отпадници или партијске грешке? За сада, нема нам друге него да се запитамо зашто су нас лагали када за тим није било потребе и колико су нас тек лагали када им је то требало.

Зоран С. Мачкић (аутор је архивски савјетник у Архиву РС)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.