Записи из Архива Републике Српске (1) - Цвјетко, Милован и Милош Поповић

Већ сутрадан послије Сарајевског атентата, чим пуче глас да је Цвјетко један од седморице непосредних атентатора, породици више не бијаше мјеста у Босни. Уз помоћ пријатеља пређоше Дрину и стигоше у Београд, али се ни тамо не скрасише, већ се са српском војском запутише ка Солуну. На том славном путу заувијек застаде Ђуро, а Анка, носећи у стомаку кћерку Филису, настави са тројицом синова до луке спаса. Из Солуна отпловише до Корзике, у Ајачо, гдје Филиса угледа свијет. Тек 1921. Анка са дјецом дође у домовину и, послије двогодишњег боравка у Београду и Тузли, настани се у Бањалуци. Наступише тешке године оскудице јер учитељска пензија покојног Ђуре бијаше довољна тек за прехрану. Милован и Милош кренуше очевим стопама. Обојица су свестраношћу и интелигенцијом одскакали међу будућим бањалучким учитељима. И заиста, кад се коју годину касније неколико хиљада студената београдског универзитета упустило у рјешавање Станфорд-Бенетовог теста, испред Милована стаде само један генијални студент математике.

И Милован и Милош стизаху свуда. Милован бијаше предсједник осам од једанаест секција на Учитељској школи. Ђачки оркестар и хор нису могли без њих, а ђачке литерарне награде као да су биле њима намијењене. Присјетимо се, Ђачка литерарна секција "Скерлић" (касније "Петар Кочић") Учитељске школе изњедри и Бранка Ћопића, Гојка Бановића, Славка Мандића... Милош је свирао виолину и клавир, компоновао, сликао, преводио са француског, говорио њемачки. Свима бијаше јасно да се браћа не припремају за сеоске учитеље већ за нешто много веће. Милован је чак уживао посебан третман. Само се његова обавезна ђачка капа могла и смјела у вечерњим сатима видјети у просторијама Шаховског клуба "Балкан". Ту капу он 1931, уписавши филозофију у Београду, замијени једном другом, сасвим налик јеврејској кипи, скривајући тако ожиљке које му је оставио гљивични фавус из година корзиканског изгнанства. Услиједи му и примамљива понуда да у Београду школује свој изванредан глас, али је он снивао нешто друго. Би му указана и почаст да са својом ђачком капом на глави предводи бањалучке шахисте у Загребу 1931, када су се овјенчали титулом првака Краљевине.

Миловану се деси и ђачка љубав. Почесто се виђао са Лепом Перовић, одликашицом из Учитељске школе, касније другом супругом Коче Поповића. Као све ђачке љубави, ни ова не би дуга вијека. Лепа прихвати идеје марксизма и научног социјализма, а Милован израсте у срчаног франкофила и југословенског националисту, због чега, по Штросмајеру, доби надимак Штрос. И то их раздвоји.

У Београду Милован упознаје Драгојлу Поповић, лијепу Приједорчанку, кћерку угледног трговца Милана, која је 1931. као одличан ученик завршила гимназију у Бањалуци. Искрено религиозан и са снажним националним осјећањима, њен отац Милан, којег прозваше "приједорским владиком", и мајка Милева, предсједник приједорског Кола српских сестара, одлучујуће су утицали на своју дјецу. Драгојла као најбољи студент заврши Медицински факултет у Београду. Тамо покреће националистичке "Студентске новине", које финансира њен отац а уређује њен брат Никола, будући правник. Послије њега лист је уређивао Милован. Имала је Драгојла још једног брата, Раденка, који се прослави режирањем филмова "Саша" и "Две ноћи у једном дану". Око Драгојле се почињу окупљати национално оријентисани студенти, а она свесрдно прихвати идеје Љотићевог "Збора". Са Милованом је 1939. закључила брак.

Некако у то вријеме Милош, уплашен да неће с одличним успјехом завршити Учитељску школу, што би му заувијек затворило врата филозофског факултета, уз братовљеву помоћ заврши 1932. учитељску школу у Београду. Касније је са десетком дипломирао на Филозофском факултету у Београду. Милован је 1937. на дипломском добио десетке из педагогике и народне историје, а деветке из психологије, логике и историје филозофије.

Милован је говорио француски, служио се руским, писао новинске чланке, давао инструкције имућним студентима и тако финансирао своје и братове студије. Овакве способности не промакоше искусном оку Владимира Ћоровића, ректора Београдског универзитета. Он Миловану издејствова и енглеску стипендију, али неки виши лични мотиви, а можда и сама Драгојла, учинише да се овај захвали на примамљивој понуди.

Милош крену другим путем. Почетком 1933. постаде први секретар Студентског удружења "Петар Кочић" у Београду, а 1935. секретар Акционог одбора стручних студентских удружења, којем је предсједавао Вељко Влаховић. Исте године га универзитетски дисциплински суд удаљи са универзитета на годину. Накратко се враћа у Бањалуку, гдје активно дјелује у Клубу академичара Бањалуке, друштву "Пријатељи природе", Скаутском друштву, Савезу трезвености "Побратимство"... Основа он и Женски покрет, у који укључи и своју мајку Анку.

И Милован је често у Бањалуци. Кључна је личност Удружења националних академичара, основаног уз благослов и подршку власти, а непосредно супротстављеног КАБ-у. Блиско сарађује са адвокатом Стеваном Мољевићем, а на покретној изложби "Против комунизма и безбожништва", приређеној у Бањалуци 2-6. јануара 1938, држи уводно слово "О Коминтерни и њеној тактици". У исто вријеме у Београду живи живот без предаха. Сарађује у часопису "Идеје" Милоша Црњанског, пише запажене антикомунистичке брошуре, суди фудбалске утакмице, организује шаховске турнире, држи предавања, организује велики скаутски слет и митинге љотићеваца. Једном приликом, испред самог Двора, због тога га премлати комунистичка тројка. Службује као васпитач у Дому Реалне гимназије "Краљ Александар" у Београду, потом је помоћни уредник "Народне одбране", секретар Југословенског антимарксистичког комитета, хонорарни службеник Централног прес-бироа, службеник Министарства просвјете те суплент Мушке учитељске школе у Београду. Коначно, јануара 1941. додијељен је на рад Педагошком семинару Филозофског факултета у Београду.

Политичко неслагање је полако, али сигурно удаљавало браћу. Према писаном казивању њихове сестре Филисе, браћа су се знала у току љетног распуста наћи у породичној кући у Бањалуци, одиграти коју партију шаха и без ријечи растати.

Цвјетко као средњошколски професор ради у Пироту, гдје се ожени гимназијском наставницом Јеленом, кћерком глумца Драгише Костића, с којом је стекао кћери Браниславу (1924), Јелену (1925) и Цвету (1933) и сина Ненада (1926). Службу наставља предајући педагогију и француски језик у Београду, Пожаревцу, Ужицама, Јагодини, Светозареву и Белој Цркви. Бави се активно шахом, оснива клубове у Белој Цркви и Јагодини, гдје је 1931. постаде и начелник општине. Уочи рата постаје директор Учитељске школе у Скопљу, али га Бугари, претходно му отевши сву имовину, протјераше у Србију. У Београду је постављен за директора Учитељске школе, а 1943. за начелника за основну наставу при Министарству просвјете и вјера у Београду. Ријетко карактеран и конзервативно васпитан, и тада живи више него скромно, па чак дјецу даје на прехрану код пријатеља или их шаље у надничење. По ослобођењу Београда хапсе га комунистичке власти, а из затвора га ишчупа нико други до академик др Васо Чубриловић, са којим је упознао мемљиве аустроугарске казамате у Мелерсдорфу и Зеници. Од 1946. па до пензионисања 1962. Цвјетко ради у Земаљском музеју у Сарајеву. Аутор је низа расправа, чланака, књига и уџбеника. Умро је 7. јуна 1980. у Сарајеву.

Милован и Милош имали су другачије путеве. Због учешћа у фракцијским борбама Милоша 1940. искључише из бањалучке организације КПЈ, али га поново примише већ идуће године. По партијском задатку он одлази као обавјештајац у Подриње у четнички Церски одред, а потом ступа у Озренски партизански одред. Крајем октобра 1941. био је свједок погибије народног хероја Пеје Марковића, што га је инспирисало да спјева антологијске стихове "Коњух планином". Живот је окончао код села Завајта на Сутјесци 24. маја 1943, када га је, по завршетку ватреног окршаја, убио рањени њемачки официр.

Милована заробише у Априлском рату, али он умакну из сарајевске касарне, стиже до Београда и почиње да пише за "Ново време". Заједно са бројним интелектуалцима, углавном професорима београдског универзитета, 1942. учествује у изради Плана о опоравку земље, чији су аутори послије рата од комунистичких власти проглашени злочинцима. Исте године постаје управник контроверзног Завода за принудно васпитавање омладине у Смедеревској Паланци, а његова супруга др Драгојла Остојић-Поповић управник женског дијела. По распуштању Завода Милован се прикључи четничком одреду слијепог капетана Светислава Богићевића, у Калабићевој групи, пребаци се у Босну, прође кроз Ребровац и Лакташе, а онда му се изгуби сваки траг. Најближа је истини претпоставка да је погинуо у Лијевчу, у борбама са усташким јединицама под командом генерала Владимира Метикоша, рођеног Бањалучанина.

Драгојла из Београда са четничким јединицама стиже у Словенију, одакле 31. јануара 1945. Момчило Ђујић отпосла радиограм Дражи Михаиловићу "Молим јавите да ли се тамо налази и где Милован Поповић родом из Бањалуке. Био је до септембра на раду у заводу у Смедеревској Паланци. Био је ... у одреду капетана Богићевића у групи Калабића. Његова жена Драгојла налази се код нас и шаље му поздрав. Њему треба омогућити да сигурним путем дође к нама, јер нам је потребан". Ђенерал Калабићу одговара 2. фебруара "... Овде (у Босни - примј. аутора) се налази у Гарди код Калабића професор Милован Поповић, родом из Бањалуке. Доставили смо Вашу поруку".

Већ 24. децембра 1944. др Драгојли у Београду комунистичке власти изрекоше смртну казну, а она, послије пребивања по Ди-Пи логорима у Еболију и Колоњу, стиже у Америку, гдје услиједише двије године борбе против захтјева југословенских власти за изручење. У Америци још једном заврши медицински факултет и удаде се за Хрвата Марка Пивца, предратног члана Љотићевог "Збора". Он 2002. објави књигу "Кораци у ноћи", у којој сама Драгојла написа поглавље о Заводу у Смедеревској Паланци. Драгојла је умрла 25. априла 1998. у Милвокију.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.