Записи из архива: Манастир Гомионица (I)
Босанска Крајина има своја три манастира: Рмањ на тромеђи Босне, Лике и Далмације, у Кнешпољу на Уни Моштаницу, а у Змијању Гомионицу. Гомионица је добила име по ријеци која се код Приједора улијева у Сану. Он је управо уз поток Матаваз, који се послије кратког тока улијева у Гомионицу. Старији извори помињу манастир на том потоку.
О ударању темеља цркви и оснивању манастира су забиљежена два предања. По једном, манастир је подигла царица Мара, кћи деспота Ђурђа Смедеревца и жена султана Мурата II, а по другом, које је забиљежио Петар Кочић, манастир је подигао змијањски кнез Обрад Босанчић на мјесту на којем је заноћио са дружином кад се враћао из освојеног Бихаћа:
"Онда им паша, за ту њи'ову краброст и за тај њи'ов, бог ти помог'о индат, изда бурунтију да могу себи саградити намастир ђе 'оће и какав 'оће… кнез Обрад бегенише оно мјесто ђе је с дружином у'ватио конак на повратку са Бишћа и ту сагради намастир Гомјеницу."
О избору мјеста за манастир забиљежио је калуђер Петар С. Иванчевић од старца Гавре Мајсторовића ову легенду:
"Била 'стећа' планина. У тој пустињи 'добре душе' науме да подигну 'свету кућу'. Да изаберу мјесто, узму три свете црквене књиге и једну метну на Крстишта (брдо источно од манастира), другу на Козјерац (сјеверно), трећу на Миљевачке њиве (западно), вјерујући да ће оне казати гдје треба да се подиже црква. Гдје се нађу, то је мјесто за цркву. Сутрадан су тражили књиге и нису могли да их нађу. Послије неколико дана нађе козар једно језерце и више њега један крив, ама подебео граб, и на томе грабу нађе све три књиге. Ту подигну цркву и ондје гдје је коло (амвон), вјерују да има језеро."
По забиљешкама на црквеним књигама, манастир су подигли милешевски калуђери. Његов постанак је везан за један историјски догађај. Није протекло ни 3-4 деценије како су браћа Соколовићи, велики везир Мехмед-паша и патријарх Макарије, обновили Пећку патријаршију, осјетило се живље кретање на словенском југу под вођством пећког патријарха Јована. Гроб Св. Саве у Милешеву био је "српска ћаба" коју су посјећивали и муслимани, Јевреји и католици Дубровчани. То је огорчило Синан-пашу у тој мјери да је мошти Св. Саве кренуо из Милешева и спалио их на Врачару више Београда 1594. Тад се разбјежаше милешевски калуђери, њих 27. Проигуман Саво, са још четворицом, устави се у бијегу на Змијању и оснује манастир посвећен Ваведенију Св. Богородице. То је било око 1596. Донијели су чувену плаштаницу, поклон Роксанде, жене Александра Лупушњана, војводе Молдавије. Донијели су и рукописних и штампаних књига, као што су Златоустове бесједе, Служба Светог Саве, Молбеник Богородичин, Минеје и бугарско Јеванђеље. На рукописном Јеванђељу налази се запис: Писа аз грешни јеромонах милешевски проигурен Сава од Милешева.
Црквена грађевина је само сјена монументалних немањићких задужбина. То је разумљиво кад се има на уму да су као бјегунци располагали малим средствима. За живопис, који је закречен, стоји на рукописном Јеванђељу овај запис: Од Милешеве Гори украси јеромонах Константин церков художеством при рецје Матавазе. Црква је продужена и подигнут звоник и то у новије вријеме.
Према тексту Милана Карановића, приредио: Зоран С. Мачкић,
архивски савјетник у Архиву Републике Српске
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
