ЗАПИС ИЗ АРХИВА: Ђедовски раст

Кад се прође испод града Бочца долази се до рјечице кратка тока, која извире из Пећине и слијева се у Врбас. Ту се отвара питома и плодна жупа. Рјечица се зове Крупа, па се тим именом зову и жупа и села у њој. На стрмој стијени више састава Крупе и Врбаса виде се остаци средњовјековног града, са кулама и зидом који силази Врбасу.

Под градином је на једној тераси нова православна црква. Око цркве има неколико већих надгробних споменика са сунцем, мјесецом и звијездом, које народ зове мраморови. Јасно се распознају трагови великог здања. Кажу да је ту прије Турака био велики манастир.

Недалеко од Крупе низ Врбас виде се остаци града Звечаја. Ту је једно вријеме становао војвода Хрвоје, "кнез Доњих Краја и Херцег Сплита". Он и Дубровчани заинтересовани за промјене на босанском престолу, ту су вијећали и склопили уговор. У то вријеме биле су честе промјене босанских краљева: краља Остоје, Стевана Остојића и Твртка II Твртковића. Ту су босанска краљица Кујава и њен син Стеван Остојић 1419. потврдили Дубровчанима повластице.

У овом граду су Мађари заробили српског хроничара Михаила Константиновића из Островице. Био је властелин деспота Ђурђа Бранковића и византијског поријекла. Заробљен је приликом пада рударске вароши Новог Брда и уврштен у ред јаничара. Кад је султан Мехмед II 1463. освојио са Јајцем и Звечај, оставио је у њему јаничарску посаду и за команданта тог Михаила. Кад је угарски краљ Матија Корвин исте године преотео од Турака Јајце, предао се Михаило Островичанин. Враћен у хришћанство, живио је једно вријеме у Угарској и радио против Турака. Како се Угарска ближила своме паду, оде у Пољску. Ту је написао своју хронику на пољском језику са много србизама. Ту је и умро.

У Крупи је од највећег интереса ђедовски 'раст и предања и сјећања за њега везана. На једној коси крупске жупе види се група храстова и међу њима дрвена зграда. Из даљине се не може разабрати да ли је сеоска кућа или сточарска колиба. Кад се приђе ближе, види се да је дрвена ниска грађевина на источној страни заобљена. То је стара црква у Крупи на Врбасу. Откад је првих година аустријске окупације саграђена нова црква, у старој цркви врши се служба божја само једном у години, на Спасовдан, кад су сеоска житна масла.

Нарочиту пажњу свраћа највећи храст пред црквом, кога зову ђедовски 'раст. За тај храст везано је сјећање и одржава се предање. Извјестан број људи из угледнијих родова околине Крупе, чим превале педесету пуштали су браду и косу, носили дугу црну хаљину и рашљаст штап. Звали су их ђедови. Били су предмет особите пажње. Њима су се поносили њихови родови. Жене, дјеца и млађи људи, кад прође крај њих који од ђедова, устајањем су га поздрављали и љубили у руку. О црквеним саборима заједно су сједали сви ти ђедови под овај храст. Ту су им слали домаћини част по дјевојкама и млађим женама, а то је дрвен тас ракије са хљепчићем. Они су на то благосиљали из свега гласа, тако да може чути цио збор: Хвала ти домаћине (по имену и презимену), бане наш и поносе наш! Част чинио, од Бога част шчек'о!

Ђедове су имала ова племена: Мијићи, Чубриловићи, Шамаре, Ковачевићи, Тарлаћи, Амиџићи и Михаиловићи. Племе Стрика имало је два ђеда у исто вријеме. Задњи ђедови – Лука Тошић, Илија Амиџић и Илија Ковачевић – помрли су око 1885.

На сјећања о ђедовима упозорио ме Бранко Загорац, професор у Билећи, који је родом из Крупе. Људи који туже за старим добрим вактом и земаном причају одушевљено, до заноса, о тим ђедовима. Са нарочитим пијететом о њима прича бистар и паметан сељак Ђуро Шамара.

Свакако су то трагови из прасловенске давнине. Назире се то у чувању племенског култа и савјетовању у важним стварима. Рашљаст штап подсјећа на владичанску штаку. У средњовјековним споменицима спомиње се "дид" цркве босанске. Није искључено да изасланици Римске курије, који су испитивали босанске вјерске прилике, нису те остатке означили као јеретичке, па против њих нису предлагали мјере.

Износећи предање о ђедовима и њихову храсту, које се могло ухватити за кратка боравка, тежња је писца ових редака да скрене пажњу на ту прасловенску окамину.

Приредио: Зоран С. Мачкић, архивски савјетник у Архиву Републике Српске, према тексту Милана Карановића

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.