Занимљивости живота дувана
Сусретљиви чиновник открио је низ занимљивости о животу дувана. Тек двије године послије бербе, пошто се у дуванским магацинима заврши процес ферментације, дуван стиже у прераду.
Одјељење за сортирање једино је без машина, тако да је тишина у њему изненађујућа. Дуван који се изјутра узима у рад претходно се навлажи да би листови добили потребну савитљивост. Онда се сређује пажљиво, лист по лист, нарочито кад је ријеч о квалитетнијим врстама дувана.
Сједећи на клупицама, свака са дрвеном дашчицом на крилу, раднице шире и разврставају дуванске листове. Овај рад изискује добро познавање дувана, па га стога обављају старије, искусније раднице. Стална усредсређена пажња и дуго сједење на једном мјесту чини тај рад скоро најтежим у фабрици.
Сређени дуван преноси се затим у велике хармане, налик огромним сандуцима. У њима се дуван мијеша према одређеној рецептури (за сваку цигарету различит је однос разних врста дувана).
Из хармана дуван одлази у машине за резање, које су испод хармана, тј. приземно. Први сусрет дувана са машином никако није њежан. Машина захвата листове дувана па их збија између ваљака, гњечи и пресује и тјера под покретни нож, који дуван претвара у кончиће.
Падајући на бескрајну траку дуван одлази у усправну стаклену цијев, па се може видјети како се конци дувана одвајају један од другог, врте у вратоломном плесу, а онда ваздушном струјом бивају однесени кроз дуге канале и истресени у велике платнене сандуке. У њима исјечени дуван одлежи 48 часова, послије чега коначно постаје подобан за израду цигарета.
У одјељењу за израду цигарета респект изазива машина у чији кош само треба да се убаци исјечен дуван. Даље га она сама растреса између зупчастих ваљака и баца на бескрајну траку, а са ње на папир за цигарете који се полако омотава око дувана. Полуобликована цигаретна кобасица даље пролази између дијелова машине који је савијају, лијепе, слијепљене рубове суше електричном пеглом, утискују назив цигарете и подводе под нож који одмјерено брзо сијече цигаретну кобасицу.
На крају, једна за другом, брзином која се једва да запазити, испадају цигарете. Капацитет једне машине је 500.000 комада дневно, а бањалучка фабрика је имала седам таквих колоса. Поред њих су раднице само послуга: доносе дуван, убацују га у машине и, на крају, дочекују готове цигарете. Исто такве су, можда и занимљивије, машине за паклиће у одјељењу за паковање дувана или цигарета.
Пратећи дуван кроз промјене којима је изложен док се не смири у фино спакованим кутијама, стиже се до одјељења за готову робу у којем леже високи редови сандука. Ускоро ће се све то распродати и претворити у дим.
Велика зграда у којој су смјештена сва важнија фабричка одјељења, иако сазидана још прије пола вијека, довољно је свијетла и снабдјевена вентилаторима. Свако одјељење има гардеробу и водовод са дугачким умиваоницима. Електричне дизалице преносе сав терет.
Па ипак, поред свих заштитних мјера, не може се избјећи штетан утицај дуванске прашине која немилосрдно напада плућа. Код радница су честа и обољења гениталија. Додуше, у односу на раније стање, тај штетан утицај сведен је на најмању мјеру.
Фабрика има и радничко одмориште, радничку кухињу у којој се за три динара добије укусан ручак од два јела и 300 грама хљеба; ту је и лијепо уређен парк, гдје радници проводе подневни одмор. Веома лијепо је уређено и парно купатило са тушевима, гдје се радници купају послије рада.
Просјечна фабричка радничка надница износи 32,74 динара, а најнижа 23,47 (у то вријеме, 1938. цијена "Политике" била је један, а "Врбаских новина" пола динара. Чини се да смо данас, 76 година касније, сасвим близу том "стандарду"). Па ипак, укупна мјесечна радничка зарада није понекад довољна ни за одржање голог живота, нарочито у мјесецима кад је број радних дана између 20 и 22.
По одбицима за Окружни уред за осигурање радника, порез, кулук и пензиони фонд, раднику не преостаје много. Зато радници само сањају о повећању производног програма. На изласку из фабрике, на стази уоквиреној ружама, на капији се групице људи, по ко зна који пут, распитују за посао. Квалификовани радници моле за ма какав посао, увјерени да би у фабрици били донекле збринути и да без велике сопствене кривице не би могли изгубити и то оскудно парче хљеба, што им се, нажалост, у другим индустријама већ толико пута десило.
Ко то каже да се историја не понавља?!
Зоран С. Мачкић, архивски савјетник
према тексту Станка Тодоровића
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
