ВРЕМЕПЛОВ - ЗАПИСИ ИЗ АРХИВА: Козе забрањене на Бањалучком срезу
Шуме су на територији БиХ за вријеме Другог свјетског рата претрпјеле велике штете, па им је требало пружити потребну пажњу и предузети мјере за њихову обнову и унапређење. Једна од мјера била је и забрана држања коза. Број коза се повећао послије рата јер су захтијевале скромне услове за узгој, а највише су се храниле брстећи по шумама.
Приједлог за уништење коза потекао је априла 1946. из Тузле ("Цијела Тузла једну козу музла"). Министарство шумарства БиХ је позвало округе да приједлог размотре, водећи рачуна о томе да се у крајевима гдје је стока уништена не ограничава број коза, док у крајевима гдје је број стоке задовољавајући, узгој коза треба забранити.
Шумарски стручњаци су убиједили политичаре да од коза има више штете него користи, па је крајем 1947. донесена Уредба о забрани држања коза, "у циљу да се спречи уништавање шуме, омогући пошумљавање крша и голети и да се заштити воћарство". Уредбом је прописан откуп коза. Уредба се није односила на санске козе. Рокови за ликвидацију коза су одређивани у више наврата. На подручју града Бањалуке рок је био крај 1948., на срезу 1949., а у неким крајевима БиХ 1951.
У Бањалучком срезу домаћинства су гајила најчешће 1-3 козе. Најбројније су биле у Колима. Ријетко је ко, као нпр. Васкрсија Ћеркета из Јаружана, Мирко Ћетојевић и Ђорђо Пезеровић из Ћетојевића, Млађан Гајић из Кола и Јово Ђукић из Слатине, држао 15-20 коза.
Забрана је тешко спровођена. Готово свака сједница мјесних народних одбора имала је на дневном реду ово питање. Одборници су указивали на проблем домаћинстава која осим козе немају друге стоке, но Уредба се морала спроводити.
Управа за откуп Бањалучког среза је 1948. откупила 2137 коза, а сљедеће 646. Забрана није у потпуности извршена јер је остало 220 босанских коза и 80 санских. Шумски ревир Козарац упозорио је 1949. "да нису уништене козе испод саме Козаре, посебно у Ивањској, гдје наносе шуми огромну штету. Они који су уништили козе буне се и кажу да ће и они заметнути козе".
Пошто су се власници из егзистенцијалних разлога противили ликвидацији коза, продужен је крајњи рок за уништење до 15.12.1952. Почетком 1953. једино је општина Добрња обавијестила среске власти да су на њеном подручју уништене козе. Касније је то демантовано, јер је откривено да су неки власници у Радманићима, Шљивну и Локварима вјешто крили своје козе. Кршећи још један рок, среске власти су наставиле акцију, захтијевајући од лугара, пољара и милиције да подносе прекршајне пријаве. Средином 1953. утврђено је 604 власника држе 1634 козе.
Срески судија у извјештају о раду за 1952. наводи да је имао у току године 75 предмета због кршења Уредбе и да је"чудновато да се потенцира још питање босанских коза, које су се требале уништити 1949. Тако су до 1951. остале чисте санске козе, које су укрштањем постале горе од босанских, које се уништавају, па се сваки ималац коза правда да је код њега санска а не босанска коза, како у пријави гласи. Наводе у пријави правдају потврдом од ветеринара, а личним одласком на терен увјерио сам се да не постоји никаква разлика између једних и других, него је потребно да се све униште, сем оних које домаћинства држе на јаслама".
Резултати Уредбе задовољили су и Тита, који је у Требињу 1954. рекао: "Ја да кажем да сам сретан што сте уништили козе, јер видим да се ваша брда зелене. Ја бих желио да то учине свуда гдје још нису учинили. Наш ће човјек осјетити за 10 година што је значила коза за њега, а што за шуму".
Иако су се некад голи терени зазелењели, а запуштени шибљаци и шикаре израсли у младе ниске шуме, власти су биле незадовољне, па је 1956. измијењена Уредба о измјени Уредбе о забрани држања коза, која је дозвољавала држање двије санске козе у стајском узгоју по домаћинству. Пооштрене су казне, прописана запљена и јавна продаја коза.
До 1959. Уредба је најдосљедније спровођена у ливањском срезу, гдје су остале 43 козе, а најлошије у мостарском, гдје је ликвидација коза била најпотребнија због голог крша, у ком је остало 5.637 коза. На бањалучком срезу било је те године 814 коза.
Како је Уредба "блиједила", тако се број коза полако повећавао. Тражено је да се ово питање регулише актом јаче правне снаге, па је 1965. донесен Закон о забрани држању коза, који забрањује држање коза у цијелој БиХ. Изузете су биле чисто санске козе у стајском узгоју. Провођење Закона пренесено је на општине.
Бањалучки срез је укинут 1966. За двије деценије спровођења Уредбе постало је јасно да су, осим коза, за уништавање шума криви и други фактори (бујице, поплаве, ерозије, пожари), а највише човјек својим нерационалним газдовањем шумама. Иако је уништено око 80% коза, задовољавајући степен заштите шума није постигнут.
Верица Јосиповић, архивиста, начелник Одјељења за сређивање и
обраду архивске грађе Архив Републике Српске
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
