Војвода, дипломата и предсједник прве српске владе

Написао је књигу својих сјећања "Мемоари" која, поред књижевне вриједности, представља драгоцјен документ времена.

Образовање

Рођен је 26. фебруара 1777. године у Бранковини. Био је син кнеза Алексе Ненадовића, посјеченог у буни, и мајке Јоване. У Бранковини је, код породичног пароха попа Станоја, научио да чита и пише. Даље се школовао у Ашањи и Купинову у Срему. Прота је постао 1795. године и тада у своју нурију добио Забрдицу, Јасеницу и Попучке. На почетку свога поповања у Бранковини старао се о увођењу реда у црквене обреде, по угледу на црквени живот у Срему. Са стрицем Јаковом Ненадовићем покренуо је Први српски устанак у ваљевској и шабачкој нахији и командовао дијелом устаничких снага 1806. године у боју на Мишару.

Предсједник Правитељствујушчег совјета, прве српске владе, постао је 1805. и на том мјесту био је до 1807. године. Као први дипломата обновљене Србије у Петрограду покушао је да успостави дипломатске односе са Русијом, набављао је оружје у Аустрији, а играо је и важну улогу у преговорима са Турцима. Настојао је да, поред Русије, и велике европске силе заинтересује за Србију и то на Бечком конгресу на коме је присуствовао с пуномоћјем српских вођа. Учествовао је у преговорима о миру са Марашли Али-пашом.

Смјена

Оптужен је 1817. за завјеру против кнеза Милоша и смијењен са кнежевске дужности, на коју је враћен већ 1818. године. У сличној немилости бивао је и касније. У периоду 1821-1824. живио је као пензионер у Бранковини, уз ограничење да се "у народна и политичка дјела ни најмање не мијеша". Добио је 1827. на управу Посавску кнежину. Поново је пензионисан 1831. године.

Повукавши се опет у Бранковину саградио је школу и нову цркву. Вратио се у политику 1839. године постављењем за члана Совјета, државног тијела од 17 чланова. Оптужен 1840. за учешће у побуни против кнеза Михаила Обреновића и суочен са опасностима, отишао је у емиграцију. Боравио је у Видину, Санкт Петербургу и Истанбулу. Вратио се у земљу у децембру 1841. и поново постао државни савјетник, пружајући пуну подршку владавини кнеза Александра Карађорђевића. У септембру 1844. године предводио је војску која је на Плавању, недалеко од Ваљева, разбила тзв. Катанску буну, подигнуту против кнеза Александра.

Учествовао је на Мајској народној скупштини у Сремским Карловцима 1848. године, а потом и у борбама против Мађара, гдје је командовао одредом добровољаца из Србије. Из Ваљева је 1854. ради опоравка ишао у бању Топуско у Хрватској. Његови "Мемоари" једно су од најбољих мемоарских дјела српске књижевности и најљепша књига успомена написана на српском језику. Пуни су драгоцјених података о догађајима и људима у вријеме Првог српског устанка. Дјело је написано стилом надахнутог усменог приповједача код кога има једноставности и наивности, али и тешке животне стварности, историје. Прота Матија умро је 29. новембра 1854. године.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.