Вjештице ноћи: Рускиње којих су се и нацисти плашили

Након што су 22. јуна 1941. снаге Трећег Рајха кренуле у освајање Русије у оквиру акције "Барбароса", Русија је била суочена с једном од највећих опасности у историји државе. У том тренутку почела је општа регрутација, а цијела економија била је подређена војној машинерији.

Видјевши да на срце Русије хрли четири милиона њемачких јединица, свој допринос обрани државе жељеле су да дају и храбре Рускиње којих до тада у војним редовима готово уопште није било. Али, ускоро се и то промјенило, и то највише захваљујући Марини Расковој.

Она је, наиме, усред рата почела да прима писма Рускиња из цијеле земље које су биле заинтересоване за борбу у првим редовима. За многе је то тада било незамисливо јер је женама било забрањено учествовање у борбама, па су у војсци могле да имају само помоћне улоге. Марина Раскова била је навигатор.

Видјевши колико су те жене биле мотивисане, Раскова је почела да лобира за њих, а у томе је била врло успјешна. Рускиње је након тога било могуће регрутовати у војску, а Раскова се изборила и за оснивање јединица у којима су на свим позицијама биле искључиво жене.

У историји се Раскова данас, међутим, највише памти по оснивању три женске ваздушне флоте које ће већ за вријеме рата ући у легенду.

Иако је оснивање наредио сам Стаљин, чињеница је да Руси нису очекивали превише од три флоте - жене су за вријеме обуке носиле превелику опрему намијењену мушкарцима, а додјељени су им тада већ застарјели двокрилци двосједи (Поликарпов По-2) који готово да нису имали заштиту и чији су кокпити били отворени, па би Рускиње неријетко добиле озбиљне промрзлине.

Обука авијатичарки старих између 17 и 26 година почела је у градићу Енгелсу 1942. године. Већ неколико мјесеци касније 588. пук почео је с акцијом. С обзиром на то да су пилотирале авионима који су били врло лагани, али и спори и рањиви, женске флоте могле су да лете само ноћу. Дању би биле тек топовско месо на којем би нацисти вјежбали гађање.

До краја рата све три женске флоте имале су укупно 40 тимова од по двије особе, а сваки тим је током ноћи могао да изврши и по 18 бомбардовања.

С обзиром на малу носивост, у једну мисију Рускиње су могле да носе тек шест бомби. Штавише, носивост је била толики проблем да жене са собом нису могле да понесу ни падобране. То је био ризик на који су добровољно пристајале.

У сваку мисију ишла су по три авиона. И док је први одвраћао пажњу нацистичких снага, друга два угасила би моторе и тихо летјела нешто мало изнад њемачких војника и по њима бацала бомбе. Управо због застрашујућег звука авиона који су прелетали угашених мотора, нацисти 588. пуку додијелили назив "Nachheyen" или "Вjештице ноћи". Међу њима су чак кружиле гласине да Совјети опаким Рускињама дају таблете због којих ноћу виде попут мачака.

Оне су, међутим, нови надимак прихватиле и с поносом га носиле деценијама након рата. Иако су биле врло ефикасне, потцjењивали су их и сами Руси којима није одговарала замисао да жене не само да могу да ратују, већ у томе могу да буду веома успjешне. Оне су зато из пркоса авионе осликале цвијећем и у борбу ишле с кармином на уснама.

"Вјештице ноћи" до краја рата извршиле су око тридесет хиљада бомбардовања и на нацисте бациле више од 20 хиљада тона експлозива. Крај рата дочекале су 23 "вјештице" које су одликоване највишим војним одличјима.

Надежда Васиљевна Попова била је једна од првих дјевојака које су се јавиле за обуку за пилота. Већ у првој мисији изгубила је двије пријатељице, али је она успјешно дочекала крај рата. Умрла је 2013. године у 91. години, а у посљедњем интервјуу се присјетила младости:

"Понекада гледам у мрак и затворим очи. Тада опет могу да видим себе као младу дјевојку која лети у трошном авиончићу. Тада се запитам: 'Нађа, како си то извела?'".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.