Вјечна мисао Бранка Радичевића
На данашњи дан, 19. јула 1883. године, на брду Стражилово изнад Сремских Карловаца сахрањени су посмртни остаци српског пјесника Бранка Радичевића након што су, 30 година послије његове смрти, пренесени из Беча.
Био је српски романтичарски пјесник. Он је уз Ђуру Даничића био најоданији сљедбеник Вукове реформе правописа српског језика и увођења народног језика у књижевност. Написао је свега 54 лирске и седам епских пјесама, два одломка епских пјесама, 28 писама и један одговор на критику. Поред Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића био је најзначајнији пјесник српског романтизма.
Радичевић је рођен у Славонском Броду 28. марта 1824. у породици Тодора и Руже Радичевић, кћерке богатог вуковарског трговца Јанка Михајловића. Пошто је рођен дан уочи Светог Алексија, по њему је и добио име када је крштен сутрадан.
Пред објављивање своје прве књиге, своје име ће промијенити у Бранко. Бранков отац Тодор био је чиновник, али се такође бавио и књижевношћу и превео је са њемачког језика Шилеровог "Виљема Тела". Бранко је имао брата Стевана и сестру Амалију, која је умрла у другој години.
Његова породица се 1830. преселила у Земун, гдје је Бранко завршио пет разреда српске (1830-1832) и њемачке (1832-1835) основне школе. У гимназију у Сремским Карловцима се уписао 1836. Сремски Карловци и оближње Стражилово су имали велик утицај на Бранкова каснија дјела, од којих је најпознатији "Ђачки растанак", у којем изражава своју жељу да ту буде и сахрањен. Након завршених шест разреда у Сремским Карловцима, седми и осми разред завршио је у Темишвару, гдје му је отац био премјештен 1841. године.
Године 1843. уписао је студије права у Бечу, али након три године студија одустаје од факултета. Старо пријатељство породице Радичевић са Вуком Караџићем било је Бранку најбоља препорука за ступање у круг Вукових сарадника и пријатеља. Када му је преминуо брат Стеван, Бранко се збратимио са другим младим Вуковим сљедбеником Ђуром Даничићем.
Био је сљедбеник идеја Вука Караџића. Своју збирку "Песме" написао је на народном језику. Писао је љубавне и родољубиве пјесме. Кад се разболио, почео је да пише тужне пјесме.
Прве стихове Бранко је написао још док је похађао карловачку гимназију, а одушевљен Вуковим реформама интензивније се почео бавити књижевним радом. Прву књигу пјесама објавио је у Бечу 1847. године, на чистом народном језику у духу модерног европског романтичарског пјесништва. Исте године објављени су и Вуков превод Новог завјета, Даничићев "Рат за српски језик и правопис" и Његошев "Горски вијенац", тако да се та година сматра годином незваничне Вукове побједе.
Због револуције која је захватила Хабзбуршку монархију Радичевић је напустио Беч и живио по разним мјестима у Срему. Слава коју су му донијеле прве пјесме била је велика и у Кнежевини Србији, у коју је неколико пута долазио. У страху да његово присуство не изазове немире међу великошколском омладином, власти су га протјерале из Београда.
У то вријеме почео је да оболијева од туберкулозе. Вративши се у Беч 1849. уписао је студије медицине, али је наставио да се бави књижевношћу и године 1851. објавио још једну збирку пјесама.
Радичевић је преминуо 1. јула 1853. у бечкој болници на рукама Вукове жене Ане. Збирку пјесма постхумно је 1862. објавио његов отац. Српска омладина испунила је пјесникову жељу и године 1883. пренијела његове остатке из Беча у Стражилово.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
