Велика сеоба Срба

Прва велика сеоба Срба се одиграла под пећким патријархом Арсенијем III Чарнојевићем почетком 1690. године, током Великог бечког рата, који је трајао од 1683. до 1699. године. Друга велика сеоба Срба се одиграла под пећким патријархом Арсенијем IV Јовановићем 1740. године, након Руско-аустро-турског рата, који је трајао од 1735. до 1739. године.

Усљед ових сеоба број српског становништва на Косову се драстично смањио. Након српских сеоба, Албанци из планинских подручја Малесије се спуштају у плодне и опустјеле долине Метохије. Након миграција, српски етнички центар се сели из старих подручја Рашке и Косова у Шумадију и Војводину.

Усљед ових миграција, српско становништво на Косову крајем 18. вијека постаје мањинско. Повод овим сеобама било је ангажовање Пећке патријаршије у аустро-турским ратовима на страни Аустрије.

Европске силе су позивале народе Балкана у борбу против Турске. Аустријски цар Леополд И је 20. септембра 1688. додијелио Ђорђу Бранковићу грофовску титулу, обећавајући му обнову српске деспотовине. Бранковић је требало да, уз аустријску помоћ, подигне Србе на свеопшти устанак против Турака. Са Аустријанцима је ступио у везу и пећки патријарх Арсеније Чарнојевић, за вријеме боравка у Београду и сјеверној Србији, која се тада налазила под њиховом влашћу. Српски патријарх Арсеније је 5. маја 1688. године упутио писмо Ђорђу Бранковићу у коме му шаље благослов и жеље за успјех његове мисије, као вође српског народа.

Аустријска војска је успјешно ратовала, ослободила је Угарску, Србију и продрла до Македоније. Приликом проласка кроз српске крајеве, Срби су дизали устанке и прикључивали се аустријској војсци 1689. године. У овоме је пећки патријарх Арсеније III Чрнојевић био изузетно ангажован, па је чак пријетио и изопштењем из Цркве свакоме ко је био у везама са Турцима.

Број Срба и Албанаца у аустријској војсци цијењен је на 20.000; пред Призреном је дочекало Аустријанце око 6.000 Срба и Албанаца. Када су Турци потиснути, Бранковић је почео да представља пријетњу аустријским властима, те је ухапшен у Кладову 29. октобра 1689, одакле је спроведен у Беч, гдје је остао заточен до своје смрти.

Крајем 1689. године Турци су повратили снагу и кренули у контраофанзиву против Аустријанаца. Плашећи се освете Турака, многи Срби, предвођени Чрнојевићем, који су у овом рату војно помагали Аустријанце, кренули су за аустријском војском 1690. године у велику сеобу ка Угарској. Вук Караџић у својим записима наводи да је Арсеније превео 37.000 фамилија.

Срби бјеже пред Турцима, склањајући се у Београд 1690. године. Избјеглице су се на путу ка Аустрији заустављале у Београду. Патријарх Арсеније је 18. јуна 1690. у Београду сазвао црквено-народни сабор Срба у избјеглиштву. Збору је, поред патријарха, присуствовало и пет епископа. При преговорима у Бечу, Ђаковић је сарађивао са Ђорђем Бранковићем, који се ту налазио у интернацији.

Цар је издао повељу којом им дозвољава да се населе све до Будима и Коморана и гарантовао им је црквено-школску аутономију уз услов да буду аустријски војници. Овом повељом је озакоњен положај Срба у Угарској. Око 37.000 фамилија прешло је у Аустрију, што је најмање 185.000 људи, а на Косову је 360 села опустјело. Послије велике сеобе Срба, 1690. године, косовскометохијско становништво је врло разријеђено, а Косово зарасло у коров.

Поновно успостављање турске власти довело је до Друге велике сеобе Срба. Плашећи се турске одмазде, Срби су на челу са патријархом Арсенијем IV Јовановићем кренули на сјевер, у Угарску и Аустрију, 1740. године. Међутим, Вук Караџић у својим записима биљежи да су их Турци пресрели, па је много више оних који су кренули за патријархом побијено (око 80.000 људи), но што је стигло до Аустрије.

Београдским миром, Турска је повратила изубљене територије у прошлом рату и поново је граница успостављена на Сави и Дунаву, а Београд је постао средиште пашалука.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.