Устав из 1974 - почетак краја СФРЈ
Устав СФР Југославије, донесен фебруара 1974. године, извршио је значајне промјене у државном и друштвено-економском уређењу земље.
Иако се нови устав у већој мјери бавио кодификовањем друштвено-економског система према крајњим дометима теорије самоуправног социјализма, највише контроверзи и историјских посљедица проистекло је из одредаба Устава о државном устројству СФРЈ, које су касније коришћене као правни темељ за процес распада СФРЈ и различито тумачене од стране зараћених страна током оружаних сукоба на простору бивше СФРЈ.
Усвајању Устава претходили су значајни политички догађаји који су се догодили неколико година раније, а који су означили почетак федерализације земље. Најприје је у љето 1966. смијењен са свих функција Александар Ранковић, један од најближих сарадника Јосипа Броза Тита, који је био противник федерализације. Побиједила је струја коју је предводио Едвард Кардељ и тако је почела постепена федерализација. Године 1968. и 1971. усвојени су амандмани на тадашњи савезни Устав, којима је уведено Предсједништво СФРЈ као колективни орган руковођења. Крајем исте године смијењено је комплетно републичко руководство СР Хрватске које је пропагирало националистичку политику, а у јесен идуће године извршена је кадровска чистка у руководству СР Србије. Након свега тога, све је било спремно за доношење новог савезног Устава.
По Уставу, сва власт припада "радничкој класи и радним људима". У погледу државног уређења, покрајине у саставу СР Србије (САП Војводина и САП Косово) добиле су још већа права него што су имале раније. Покрајине су имале своја државна и партијска предсједништва. Њихова територија није се могла мијењати без одлуке покрајинске скупштине, а покрајинске власти имале су чак право вета на одлуке власти у Србији. Тито је проглашен за доживотног предсједника Југославије и његово име је ушло у текст Устава. Он је био истовремено предсједник Републике и предсједник Предсједништва СФРЈ. Након његове смрти све његове функције би прешле на Предсједништво.
Током јавне дискусије о предложеним промјенама Устава професор београдског Правног факултета др Михајло Ђурић осуђен је на казну затвора након објаве одржаног говора у којем се противио спровођењу планираних уставних промјена. Ђурић је упозорио да предложена уставна промјена не само што из основа мијења карактер досадашње државне заједнице југословенских народа, већ и одбацује саму идеју једне такве државне заједнице. Највише примједби на државно уређење по Уставу из 1974. имала је СР Србија.
У почетку се од савезних власти тражило да убиједе покрајине да исправно интерпретирају Устав, по којем је Србија ипак била суверена република са одговарајућим степеном аутономије за своје покрајине. Међутим, након Кардељеве (1979) и Титове смрти (1980) све теже је било арбитрирати у споровима између република и покрајина. Средином 1980-их српско руководство је све гласније тражило промјену Устава, а не више само исправну интерпретацију. Предсједништво СФРЈ иницирало је усвајање више од 130 амандмана. Нешто касније дошло је и до обрачуна унутар српског руководства. На Осмој сједници ЦК СК Србије, септембра 1987. године, побиједила је струја Слободана Милошевића која је енергично и оштро захтијевала раскид са Уставом из 1974. Тако је крајем 1988. дошло до смјене комплетних руководстава у обје покрајине, а у прољеће 1989. године усвојени су амандмани на Устав Србије, који су знатно сузили овлашћења и права покрајина. Коначан раскид са уставним рјешењима из 1974. Србија је завршила септембра 1990. године, када је добила потпуно нови Устав.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
