Убошки дом у Бањалуци

У Бањалуци се број незапослених рапидно повећавао. Према подацима Берзе рада, у Бањалуци је 1934. било 5.644, а 1935. чак 8.346 незапослених. Власти су улагале много труда да олакшају невољу сиротињи.

Подизање дома

Банска управа је 16. децембра 1930. из редовних бановинских средстава, државне помоћи и приноса општина, камата на уложени новац и добровољних прилога формирала фонд за подизање убошког дома. Фондом је управљао трочлани одбор, којег је именовао бан, док су књиговодствени послови повјерени Финансијском одјељењу Банске управе.

Убошки дом је основан 1. децембра 1931. Дом је давао оброке и преноћиште бескућницима и незапосленим. Као преноћиште је служило неколико преуређених соба у старој општинској згради у улици Васиља Грђића (данас улица Патре). Храну су, према прописаном јеловнику, припремале двије часне сестре. Просторије су рибане свакодневно, а дезинфекција је вршена сваких 15 дана. Шишање и бријање штићеника обављано је једном седмично. Болесни су упућивани у болницу, а најугроженијим је пружана и новчана помоћ. У дому је 1935. уведен обавезан рад штићеника (израда дјечијих играчака, нанула, плетене одјеће, столица, рад у башти).

У почетку је дом пружао уточиште само за зимских мјесеци, док је од почетка зиме 1934. збрињавање вршено током цијеле године. Зими је у дому становало просјечно 100 штићеника, а љети око 50. У зимске дане просјечно је издавано 300, а у љетне до 160 оброка. Од 1931. до средине 1936. у дому је становало око 88.500 лица и издато 500.000 оброка. Надзор над Домом вршила је Управа полиције.

Пресељење у нову зграду

Када је постало јасно да је стара општинска зграда постала тијесна, од бана Милосављевића је 1933. потекла идеја о подизању нове зграде. Како је она требало да буде његова задужбина, он је за изградњу приложио 2.000 динара. Идеја о подизању нове зграде није напуштена ни након његовог одласка из Бањалуке.

Шеф Одсјека за социјалну скрб Банске управе др Калеа је почетком 1935. покренуо акцију за подизање дома "за смјештај сиротиње, напуштене и дефектне дјеце, за старце без игдје икога и ичега и за привремени смјештај убогих", а бан Богољуб Кујунџић га је овластио да предузме потребне мјере. Новоградњи је дат назив Азил блаженопочившег витешког краља Александра I.

Општинско вијеће је 30. октобра 1935. за потребе изградње нове зграде откупило вакуфско земљиште у Которварошкој улици (данас Војводе Степе), величине седам дунума. Банска управа је обезбиједила већу суму потребног новца, док су управа Дома и Управа полиције, сакупљајући прилоге на добротворним забавама, успјеле да прибаве чак 110.000 динара. Нарочито се истакло предузеће "Босна боа", из којег се послије рата развила Дрвна индустрија "Врбас", које је даривало дрвну грађу.

Бан Кујунџић је 19. јула 1936. положио камен темељац будућег Дома. Зграда је стављена под кров децембра 1936. У примопредајном записнику од 10. фебруара 1938. констатовано је да су довршени грађевински радови и инсталације, као и да у собама нема пећи, а у кухињи шпорета, те да зграда није прикључена на градску електромрежу. Недостаци су отклоњени до краја 1939. Потом је ваљало подићи и споредну зграду, са дрварницом и перионицом, шталу, шупу за кола, собу за коњушара и вртлара и магацин за алат.

У другој половини 1939. у згради је почео да дјелује Дом стараца и старица. Укинут је крајем исте године, јер је за издржавање 11 штићеника пронађен јефтинији начин збрињавања. Почетком школске 1940/41. Трговачка академија је у згради нашла привремени смјештај. За вријеме НДХ зграда је претворена у дјечији дом, у ком је боравило више од 200 избјегличке дјеце, искључиво исламске вјере. Крајем априла 1945. у згради је формиран Дјечији дом "Касим Хаџић", а крајем 1949. у њу је преселио Дјечији дом "Данко Митров". Данас зграда служи као Средњошколски ђачки дом.

Верица Јосиповић, начелник Одјељења за сређивање и обраду архивске грађе у Архиву Републике Српске

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.