Трагични крај првог српског пилота
Наредник Михајло Петровић био је први дипломирани српски пилот и први пилот који је страдао у историји ратног ваздухопловства Србије.
Петровић је погинуо у борбама над Скадром у склопу војних операција током Првог балканског рата.
Важио је за талентованог сликара, а писао је поезију.
Школовање
Петровић је основну школу завршио у родном селу а жеља за већим знањем га је одвела прво у Крагујевац, у војно занатску школу коју ће, иако један од најбољих ђака, разочаран напустити пред крај школовања. Потом накратко одлази у Београд, да би почетком XX вијека стигао у Русију.
Запослио се у ливници топова у Петрограду, гдје је захваљујући свом предзнању брзо напредовао, али га је руска зима спријечила да остане у Русији. Озбиљно болестан вратио се у завичај, годину се опорављао да би 1903. уписао Артиљеријску подофицирску школу у Крагујевцу коју ће завршити као први у класи. Добио је чин поднаредника, а потом службује у Нишу, Крагујевцу, да би био прекомандован у Београд, сада већ у чину наредника.
Довољно заинтересован и храбар, пријављује се на први конкурс за авијатичаре који је расписало Министарство војно априла 1912. Међу неколико стотина кандидата пролази ригорозне тестове и са још петорицом кандидата одлази у Француску, у мало мјесто Етамп, крај Париза.
Први је обавио самосталан лет на авиону типа "фарман 20", већ 29. маја, а тај догађај је забиљежио париски "Фигаро" са фотографијом преко цијеле стране и под насловом "Неустрашиви и дивљења достојан лет српског сержана".
Поново први у класи, 23. јула полаже пилотски испит, добија диплому и постаје први дипломирани српски пилот.
Погибија
У Србији је крајем децембра 1912. године донијета одлука о формирању "Војне аеропланске јединице". Прву ескадрилу сачињавало је тада шест авиона, а Краљевина Србија била је једна од првих земаља на свијету која је формирала ратно ваздухопловство.
Цијела група српских авијатичара, укључујући Петровића враћа се из Француске у Србију јануара 1913. између два Балканска рата и већ у марту бивају упућени као помоћ црногорској војсци која опсједа Скадар, који је у то вријеме био под контролом Турака.
Петровић полијеће у јутро 20. марта 1913, а због могуће промјене временских услова добија упозорење да се не пење више од 800 метара. Тренутно временско затишје користи да надлети турске положаје и цијелу линију фронта и пење се на висину од преко 1.200 метара, окреће се ка српским линијама и, како је то уобичајено, гаси мотор и почиње спирално да понире према летјелишту код села Барбалуши.
У том тренутку јак и изненадни удар вјетра одоздо подиже летјелицу увис, окреће авион, а ремен којим је пилот био везан пуца, и на ужас десетина очевидаца који су чекали његов повратак, Михајло Петровић испада из авиона. Како у то вријеме падобран није био у употреби у ваздухопловству, несрећни пилот пао је слободним падом и погинуо на лицу мјеста.
Овај случај послужио је као повод да систем везивања пилота убудуће буде битно озбиљнији.
Петровић је сахрањен код цркве у селу Барбалуши 21. марта 1913. године. По завршетку Балканских ратова, априла 1914, његови посмртни остаци пренијети су на Цетиње. Тридесетих година прошлог вијека његови посмртни остаци пренијети су на Ново београдско гробље гдје су сахрањени у породичну гробницу.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
