Трагедија на аеродрому и долазак нових пилота
На први дан православних Духова 1936. велика трагедија задеси аеро-клуб "Наша крила". По завршетку трка на бањалучком хиподрому, без најаве и припреме винуше се у небо пилот Душан Симић и Дејан Зита, син познатог бањалучког учитеља Ксенофона. Гравитација надјача силу узгона, а Клуб остаде без двојице младих ентузијаста и без авиона. У заоставштини поручника Павла Карлеуше, дједа српске естрадне звијезде Јелене, који је у то вријеме службовао у Бањалуци, нађе се и фотографија са лица мјеста. Сасвим је могуће и да је он аутор фотографије.
Страх учини своје, те код младих нагло спласну одушевљење. Клуб спаде на свега 275 чланова, и то у вријеме кад су, на примјер, клубови у Нишу и Скопљу окупљали по десетак хиљада чланова.
Милан Земљич
Нови апарат стиже на бањалучки аеродром тек октобра 1937, а са њим и искусан пилот Милан (Милан) Земљич. Милан је на свијет дошао 1910. у Липници (Радовљица, Словенија), завршио је 1928. Техничку стројарску средњу школу у Љубљани, испит за машиновођу положио је 1932, а телеграфско-сигнални, саобраћајни и машински испит 1935. Он бијаше дипломирани пилот, са чином резервног наредника-ђака. Радио је у ложионици на главном загребачком колодвору, одакле је, "по потреби службе", премјештен у жељезничку ложионицу на Предграђу.
- Ја сам био војни пилот девет година, свршио сам акробатску школу и никад ми се није десила незгода - изјавио је Земљич по доласку.
Као пилот бањалучког клуба Земљич је обавио на стотине пропагандних летова и преживио чак три удеса, од којих је најтежи онај када му је на измаку 1937, повише Орловице код Добоја, на 1.500 метара висине отказао мотор. Захваљујући изузетној вјештини, успио је да се неповријеђен спусти у бару код Жепча.
Клуб је средином 1938. Земљича послао на усавршавање у Београд, након чега он у Бањалуци формира моделарску секцију "Вихор" и води моделарске течајеве.
Љубазношћу Хрватског жељезничког музеја у Загребу, аутор ових редака прибавио је фотографију Милана Земљича. Шта је било са њим, не зна се поуздано. Он је 29. септембра 1940. изостао са сједнице Управног одбора Бањалучког шаховског клуба, на којој је укратко констатовано да је "благајник Милан Земљич позван на војну вјежбу и да је прије одласка извршио обрачун убране чланарине".
Одлуком управитеља Равнатељства Хрватских државних жељезница од 22. септембра 1941. Земљич је отпуштен из службе. На сајту њњњ.јасеновац.инфо евидентиран је као жртва, али с обзиром на карактер података са овог сајта, на којем су заправо евидентиране жртве Другог свјетског рата, а не само јасеновачке, упутно је бити обазрив. Данашње Спомен-подручје Јасеновац нема података о Земљичу.
Пропагандни летови
Априла 1938. на чело "Наших крила" стаде ђенерал Чедомиљ Петровић, командант артиљерије Врбаске дивизијске области, дотад командант артиљеријског пука у Загребу. Част потпредсједника и шефа Пропагандистичке секције повјерена је професору Милану Јанковићу.
У недељу, 10. јула 1938. клупска управа је приредила аеро-митинг на којем је учествовало више авиона. Послијеподневном програму присуствовали су в. д. бана Петар Цветковић, помоћник команданта Врбаске дивизије ђенерал Војислав Костић, предсједник бањалучке општине др Асим Џинић и више хиљада грађана и гостију. Публику је посебно одушевио пилот београдског аеро-клуба Милош Петровић, који је извео падобрански скок са висине од 1.000 метара. Након што се пар стотина метара иза Борика приземљио, раздрагани грађани су га на рукама донијели на Бањалучко поље. Након тога је демонстрирано бомбардовање импровизованог насеља и дејство противваздушне одбране.
Земљич и професор Јанковић су тог љета приредили низ пропагандних летова. У Бјелајцима код Мркоњић Града 24.7.1938. извршили су 30-ак ваздушних крштења, 18.8. су наступили поводом оснивања мјесног одбора у Гламочу, а сутрадан пред 2.000 људи у Грахову, 13.9. у Санском Мосту...
На прелазу у 1940. у Бањалуци су ударени и темељи једриличарству. Обласни одбор Аеро-клуба упутио је 1939. Драгутина Коџу, чиновника бањалучке Теренско-телеграфске секције, на једриличарски течај у Вршац, који он успјешно заврши. Под његовим надзором и руководством оформи се једриличарска група "Паја Патак", а шесторица младића (Славко Новаковић, Идриз Сачић, Богдан Пример, Сеид Мерулић, Мишо Јелић и Михајло Нанут) израдише прве једрилице. Све су дијелове израђивали ручно јер немадоше средстава за набавку фабричких дијелова.
Падобран
Готово је непозната чињеница да је у то вријеме у нашем граду живио рударски инжењер Виктор Оистер, из Доње Шишке код Љубљане родом, који се 4. августа 1934. у Бањалуци ожени Ваљевчанком Десанком Ташић, која је гимназијалцима предавала филозофију и српскохрватски. Зашто га овдје спомињем? Заједно са оцем Антоном он отвори у Сподњој Шишки предузеће "Оистер и син", које се пред сами свјетски рат бавило серијском производњом падобрана. Углавном, Антон и син му Виктор испоручише аустроугарској војсци око 500 падобрана. И у новој држави наставише њих двојица са експериментима, изумише и помоћни падобран, али платише неискуство на том пољу, па им славу изумитеља преоте 1919. прагматични Американац Ирвин. Опробаше се отац и син и у иностранству, али се занатска производња није могла супротставити индустријској. Антон се врати свом тапетарству, а Виктор рударском инжењерству, које га и доведе у рудник на Лаушу. Међутим, не знадосмо да искористимо искуство и знање инжењера Виктора, па падобранство не заживи у оновременој Бањалуци.
Ускоро су бањалучки аеродром и припадајући му објекти уступљени ратном ваздухопловству и претворени у резервни војни аеродром. Други свјетски рат је већ био извјестан.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
