Титуле почасних грађана Бањалуке II
Наредни носилац титуле почасног грађанина је Драгољуб Љ. Бајаловић, изданак угледне београдске породице, прекаљени солунски ратник и врстан мачевалац, командант Бањалучког војног округа, којем је ово звање додијељено 21. новембра 1938.
"Са чином мајора, командовао је јединицом која је на тај дан 1918. умарширала у Бањалуку". Извјесно је да је ова одлука имала симболично значење и да разлог за додјелу није Бајаловићев "изузетан допринос". Уз то, зашто се чак и данас упорно прећуткује чињеница да је, осам дана прије прослављеног Бајаловићевог 1. батаљона 13. пјешадијског пука "Хајдук Вељко", у Бањалуку ушла јединица капетана Душана Манојловића.
Награђени Бањалучани
Пуних 12 година након ослобођења требало је градским властима да се одлуче на додјелу признања. На свечаној сједници Народног одбора општине од 22. априла 1957. године, награђена су четворица Бањалучана "за обраду најбољих радова из области науке, књижевности и умјетности". Признање је било сасвим опипљиво - округлих 50.000 динара сваком од славодобитника. Присјетимо их се: композитор Владо Милошевић, глумац Владо Зељковић, сликар Божо Николић и књижевник Драго Мажар. Ни са дистанце од педесетак година, изгледа да се избору нема шта приговорити.
Утисак је и да је питање додјеле почасти било боље уређено него данас. Коначна одлука о додјели награда бјеше повјерена Савјету за културу и народно просвјећивање, док је општинска скупштина само проглашавала лауреате.
Овакав концепт би и данас ојачао дигнитет и награда и њихових носилаца и једном за свагда престао да буде израз политичког тренутка и интереса. До тада, био би ред да нам градске власти подастру образложења својих одлука, тек толико да не живимо у убјеђењу да мање-више сви можемо и треба да будемо носиоци градских одличја.
Од 1968. општински одборници се нису устручавали да масовно награђују оне који су колоквијално називани друштвено-политичким радницима, мада нису били никакви радници већ су вршили власт. И данас је велико питање колико је оправдано награђивати функционере док троше мандат, али и чиновнике градске управе. Углавном, пракса се наставила до данас и сигурно јој се има штошта приговорити.
Одузимање почасти
Свједоци смо праве кише иницијатива за одузимање почасти. То не треба да чуди јер, колико год да су банализовани разлози за указивање, толико су банализовани и разлози за одузимање почасти. Како ми стојимо у вези с тим? Баш никако! Сваки покушај да се, на примјер, поменутим чиновницима аустроугарске управе одузме почаст био би недемократски. Таква могућност у градској одлуци није уопште предвиђена, а знамо, свако "прескакање степеница" вријеђа демократију.
Можда је то и добро јер смо лишени сарајевских мука са Бандићем. Ко би га знао, можда ће се Сарајлије попишманити и одузети почасти и врло маштовитој новинарки Кристијани Аманпур, елитној судионици обавјештајних сукоба, која се сама или уз помоћ своје моћне новинарске куће, недавно још једном "прославила", овај пут прекрајањем интервјуа са Виталијем Чуркином.
И хрватска национална утрка у додјели почасти појединцима (нпр. Косоровој), добија ружан епилог, свједочећи да иза додјеле почасти "политичкој елити" редовно стоје и неки скривени мотиви.
Што се Бањалуке тиче, деси нам се и да је предухитре. Тако је оперска дива Радмила Смиљанић, наша суграђанка, умјесто у Бањалуци, почасни грађанин сусједне нам Градишке. Но, имали смо ми и других оперских адута. Бахрија Нури Хаџић и Крсто Ивић су иза Првог свјетског рата одшколовали гласове у Бечу, постали прваци Београдске опере и стекли свјетску славу. И када је ријеч о Александру Боцан-Харченку, посљедњем добитнику градских кључева, предухитрила нас је Козарска Дубица.
На крају, признајем да не разумијем филигранску разлику између "врхунских резултата и успјеха" и "изузетних остварења", а која је пресудна за питање додјеле "Златног грба" односно "Плакете града Бањалуке".
Зоран С. Мачкић, архивски савјетник у Архиву Републике Српске
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
