Тито је волио кајгану са чварцима

Милован Мића Стојановић, кувар Јосипа Броза Тита од 1956. до 1980, написао је књигу интригантног наслова: „Како сам скувао историју". Књига прати његов животни пут и низ догађаја уз предсједника Југославије.

Рођен је 29. јуна 1935. у Цестину код манастира Каменац. Као дијете је остао без родитеља, па је живио у дому за незбринуту дјецу. Угоститељску, мајсторску и вишу куварску школу завршио је у Београду, гдје и сада живи са породицом.

У браку с Радмилом, куварицом, има синове Петра (43), адвоката, и Милана (42), власника „Мићине кухиње" у Земуну, и ћерку Милицу (32), фармацеута, а од њих петоро унучади.

Политика: Како сте дошли на „двор"?

Милован Мића Стојановић: Уз препоруку. За мој долазак у Титово окружење у марту 1956. „гарантни лист" је потписао Мишо Павићевић, Црногорац из Пљеваља, који је тада био високи службеник у Министарству иностраних послова Југославије, а потом и министар. Он и његова жена Лена су ме добро знали из времена кад сам као сироче био у дому и потом ученик куварске школе.

Кад сте упознали Јосипа Броза?

Уочи прославе 29. новембра 1956. у двору, у Крунској улици, у Београду, на печеном смуђу направио сам декорацију грба Југославије. Конобар је то однео у Титов кабинет, а кад се вратио рекао ми је да се јавим председнику. На моје „Добар дан, председниче", Тито ми је одговорио са: „Добар дан, уметниче." Питао ме је како се зовем, одакле сам... Од тада сам за њега био само Мића.

А шта је он био за вас?

Само председник и човек коме се, по строгим упутствима, никад први нисам обраћао. Одговарао сам кратко на његова питања. Они, из мог ранга, који причају да су с Титом имали другарски однос, углавном, не говоре истину. Додуше, кад сам ја постао шеф кухиње имао сам чешће сусрете с њим, али однос је остао исти: он пита, ја одговарам.

Како се Тито понашао у кухињи?

Био је врло непосредан. На пример: доктор Влада ми је рекао да Титу, коме је оперисана жуч, не печем цело јаје, већ само беланце. И ја сам то учинио. Догодило се то у Плавом возу. Али, Тито је с тањиром дошао у кухињу и питао ме: „Бога му, Мићо, шта је ово?" Кад сам му објаснио, он ми је рекао: „Нека ово једе доктор, а ти мени направи праву кајгану и то са чварцима."

Ко вас је контролисао?

Нико. Колико ја знам. Јеловник сам добијао данас за сутра и то сам строго поштовао. Поштовао сам и Титов став кад је о храни реч. Никад доктору, ни било коме другом, нисам одао Тита да је, на пример, јео ту кајгану са жуманцетом и чварцима и тако нешто што му је било забрањено. Ни с Титом о томе нисам причао. То је, спонтано, био наш прећутни договор, наша тајна, због које сам посебно поносан.

Да ли сте били уз Тита и на Брионима?

Редовно. И не само на Брионима и у Плавом возу, већ и на броду, на путу за Индију, па у авиону при одласку или доласку с Бриона, Брда код Крања...

Како вам је било на мору?

Тито је у кратким панталонама и мајици ишао на плажу кроз кухињу. Тад би затражио да му, на дасци, насечем мало пршуте или кобасицу и уз „ живели" попио виски и отишао на плажу. Редовно ме је питао: „Да ли си нешто попио?" И увек је сачекао мој одговор.

А како се понашала Јованка?

Била је врло уздржана до доласка извесне Бебе, која ју је учила женским вештинама: како да се обуче, нашминка, понаша... После тога је чешће долазила и у кухињу са по неким питањем о храни, а понекад је волела да попије мало пиво.

Какви су били Тито и Јованка у државничком послу?

О Јованкином раду ништа не знам, а у Титов рад сам имао увид кроз протокол који сам и ја добијао због припремања хране. Сваки минут му је био испланиран: за кога се и како припрема, коме одговара на писане пошиљке... Ништа није смело да се учини без његове провере. Посебно се припремао за сваки сусрет. У свакој посети је знао имена свих саговорника.

Да ли сте ви имали савјетника?

Не. Мени је драгоцени савет у распореду рада дао Ивица Герица, Титов кувар још из првих дана рата. Он се, после мог доласка припремао за пензију, па ми је рекао: „Остани Титов кувар на свим местима само не у Београду, јер ћеш у Ужичкој морати да радиш од зоре до поноћи." Овај савет нисам могао у потпуности да остварим, али најчешће јесам. У Београду сам био уз Тита увек кад је примао госте и само понекад кад су он и Јованка били сами.

Како сте дочекивали Титове госте?

О тим људима тражио сам само један податак – шта не једу. Потом сам припремао и нудио све друго. Тада сам дошао на идеју да осмислим јела и дам им српска имена. Осмислио сам и крстио бар 100 јела која су, по именима, посвећена нашим крајевима, владарима, писцима... На пример: карађорђева шницла, која је први пут направљена 1956. у ресторану „Голф" у Београду, па опленачке палачинке...

Кога од гостију посебно памтите?

Индиру Ганди, цара Хајла Селасија, Леонида Брежњева, краљицу Елизабету, Муамера ел Гадафија, Елизабету Тејлор, Ричарда Бартона, Софију Лорен, Џона Д. Рокфелера, Жискара Д’Естена, Ричарда Никсона...

Кад сте последњи пут видјели Тита?

Нову 1980. дочекали смо у Карађорђеву. Имао је проблеме са крвним судовима ногу. Лекари су му прописали лаку храну. Али, узимао је само по неколико кашика супе.Последњи пут сам га видео 3. јануара кад је отпутовао у Љубљану, где је 4. маја 1980. умро.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.