Српској земљи треба Тургењев
Иако се о Владимиру Гаћиновићу понајвише зна као о оснивачу "Младе Босне", непомирљивом револуционару, он је био и веома даровит писац. Међутим, није довољно поживео да се скраси и посвети свом таленту. Стога може бити занимљиво кратко листање његове писане заоставштине у којој откривамо посебну духовну и књижевну везу са уметничким изразом Ивана Тургењева.
На почетку Првог светског рата Владимир Гаћиновић је у Француској. Како не сме да се врати у домовину због повезаности са Сарајевским атентатом, свој допринос у борби за ослобођење даје улазећи у француску морнарицу која је била одређена за Јадранско море.
Спремајући се у Марсељу да заплови ка познатим водама, Владимир Гаћиновић пише познаници Роси Мерћеповој - сестри његовог друга - вапећи: "Штета, што савремена српска земља нема једног Ивана С. Тургењева, песника, уметника и пејсажисту. Треба опевати наша јутра и сутоне, загрлити наше горе и реке, висове и венце. Сићи у наше село, отворити српску душу, чедност и расност српску. Нарочито данас, у опћој вреви, метежу и падању расних вредности".
Гаћиновић и у рату тражи лепоту и налази је у бродовима, друговима војницима и пределима - морским и копненим. Пут га је из Париза водио за Тулон, ратну луку на југу Француске, где се укрцао на оклопњачу "Le Gaulois". На Малти се придружио одредима који су оперисали по далматинским водама. На том опасном путовању он бележи: "Нов живот, нова судбина, нови хоризонти, неизмереност воде и неба, два оцеана бескрајна".
Упознао се са организацијом војске, конструкцијом ратних бродова, дружио се с људима, проучавао њихове карактере, тражио добре особине, позитивна осећања, интелигенцију... Владимир Гаћиновић је на свом походу наишао на један број врло честитих официра с којима је размењивао литературу, који су са њим разговарали и интересовали се за српски народ. У то време записује: "Читам и шетам по палуби, на мосту, пола пассерелле. Одређују ме да будем телеметрист, да мерим одстојање непријатељских бродова кад их сретнемо".
Доста су крстарили по Оријенту, приближавали се Котору, Дубровнику, Вису. Између Дубровника и Котора су имали кратке и врло интересантне борбе с аеропланима и "сос-маринима" аустријске флоте. Под белим Ловћеном и лепом Боком, под топлом сенком песника Рада Петровића и благом успоменом на Миљанова, Мандушића и Сочице, Гаћиновић узвикује: "Стварно, лепшег места за судар с Аустријом и није могло да буде. Са колико одушевљења пружам руке сунчаном врху Ловћена, са коликом ширином груди захватам ваздух - оштре ветрове наших гора. Ко ће објаснити дубоку и мистичну душу човека и родног парчета земље".
Гаћиновић затим наставља: "Ако све то потреса нашу савест и наш организам и како се наша душа спаја и отапа у хоризонту нашег неба у далеком додиру светлости и топлине природе, као да се врши органски препорођај човечији...".
Њихов крсташ излазио је споро, али их је све више од "балканског крша" носио ка француском југу, земљи светлости, боја треперења и нијанси. За Бонифацијев пролаз, који раставља Корзику и Сицилију, Гаћиновић каже да су ту биле потопљене чете које је француска влада слала у Русију за време Кримског рата 1855. За Корзику каже да је "мајка Наполеона, највећег разбојника и највећег војника нових векова", да то острво својом физиком, висовима гора, линијама брда, својим вежеталним животом, подсећа на скромну балканску природу, која има чари и стварних лепота, али изгледа сама, без пријатеља и брата, без културе и икаквих утицаја.
Гаћиновић је био задовољан ратним вестима да су српски и црногорски одреди опсели Сарајево. Мислио је да је Дринска дивизија са црногорским десним крилом пред "капијом" Босне. Болело га је увек и неисцељиво мучило одсуство из родне земље. Све време је сматрао да не треба бити сентименталан. Ако шта треба жалити, онда је то страшна судбина наших представника. Они су мучени глађу, вређањем и бичем. Али бог слободе је тако охол...
Немајући вести из Србије, Гаћиновић је није заборавио. Он каже: "Ја сам се увек дивио мушким и одважним напорима миле Шумадије. Ах, добри српски сељаче, ти носиш утеху, благу реч, братство и веру у српску мисију, у вредност наше младе бурне расе. Дете Космаја, Рудника, Мачве и Копаоника, ти си подигао наше име, прешао хоризонт твојих брда, пружајући руку онима који су слаби, подижући оне који су пали и који пате. Твоја је реч слатка као доброта, јер твоја душа није него поезија, светлост и суза. Велико дело твоје извире из здраве душе твоје срећне и благородне земље".
Своје "тургењевско слово" Гаћиновић је завршио: "Колико је трагично у томе бити далеко од својих у часу када се из крви диже нова судбина и нова савест наша. Не моћи заштитити својим грудима и својим животом онога који је надахнут, немоћног друга и младог невиног брата. Трпити у туђини када настају наши најближи, они који су стопљени с нама, који су ми, део нашег организма и морална целина! Ах! Судбина Вељка Симовића, учитеља... Васиља Грђића... интелигентног Слијепчевића.
Зна да несрећни босански лав Петар Кочић умире "слободан и неустрашив као Бог, а гладан и презрен као пас". "Несрећни, несрећни Петар Кочић! Како си тужна, колико си тужна и сирова босанска земљо! Најславније ти дете умире осамљено, сиротињски и просјачки", завршава Владимир Гаћиновић писмо 3. новембра 1914. у Тулону.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
