Српски сабор у Војводини
На вијести о Париској револуцији 1848. године стеге апсолутистичког режима кнеза Клеменса Метерниха прво су пукле у Бечу. Прилику су одмах искористили и Мађари који су збацили режим у Пешти и изнијели своје захтјеве којима су хтјели да се одвоје од Аустрије, али и задрже вођство у границама светостефанске Угарске.
Како су се позивали на демократске принципе, а против апсолутизма, мађарски захтјеви су испрва били поздрављени од Срба, који су се надали да ће у демократизованој Угарској коначно остварити своја народна права. Панчево и Земун раскидају са војним властима и прикључују се Угарској од које очекују много.
Неколико дана послије Мађара, у Будиму се окупила и неколицина угледних Срба који су 6. марта изнијели српске захтјеве у 17 "пунктова": слобода језика, вјероисповијести, школе, сабор сваке године, укључивање и локалне власти.
Овакви захтјеви су од мађарске јавности, а посебно Лајоша Кошута били дочекани на нож. Делегација новосадске општине предвођена Ђорђем Стратимировићем била је грубо одбијена. Са друге стране, Хрвати позивају Србе на заједничку сарадњу против Мађара, а чули су се и поклици за уједињење са Србијом. До средине априла односи са Мађарима, који су захтијевали да се на цијелој територији Угарске поштује мађарски језик и политичка народност, су се крајње заоштрили.
Митрополит Јосиф Рајачић, који је као члан угарског горњег дома учествовао у састављању угарске владе, повукао се сада у Карловце и на народни притисак (бојећи се неконтролисаног насиља) сазвао народни сабор за 1. мај. Скупштина се састала 1. и 3. маја 1848. у Сремским Карловцима и поставила је захтјеве који су постали темељи за даља политичка настојања Срба у Угарској. Рајачићу је "враћено" достојанство патријарха које је носио Арсеније Чарнојевић, Ђорђе Стратимировић је изабран за вожда, а пуковник Стеван Шупљикац је (у одсуству) изабран за војводу што је и било српско право по Леополдовим привилегијама.
Срем с границом, Барања, Бачка са бечејским дистриктом и шајкашким батаљоном и Банат са границом и кикиндским дистриктом се уједињују у "Србску војводину" која је одмах ушла у политички савез са "Троједницом" (Хрватском-Славонијом-Далмацијом). Изјављено је пријатељство са Румунима и предложен договор о споровима. Именована је делегација за свесловенски конгрес у Златном Прагу.
Као извршно тијело је постављен Народни одбор са Стратимировићем на челу који одмах и преузима власт, јер се патријарх упутио да поднесе цару Фердинанду закључке на одобрење. Но, ове захтјеве нису признали ни Аустрија ни Мађари.
Сада се Народни одбор, који је позивао народ да слуша само њега, дао на формирање одбора по градовима и пододбора по селима који су потискивали старе власти - магистрате и феудалце - и спровели прави револуционарни преврат. За разлику од Барање, Бачке и Баната гдје се одмах ушло у сукобе са Мађарима, као проблематично поставило се питање Срема.
Наиме, у Хрватској су опстале старе жупанијске власти, док су Срби именовали своје одборе. Тако је ту настало двовлашће и надметање око власти у цијелом Срему и Варадинској регименти.
Као уступке Мађарима, цар Фердинанд им је предао под управу Војну крајину, а Јелачића смијенио са банске власти. Овим је окренуо границу од вјерности и она је почела да пристаје уз Народни одбор. Срби и Хрвати нашли су се у сукобу са Мађарима без икакве подршке.
Аустријски цар се одужио Србима за учешће у рату против Мађара тако што је 1849. године основао Војводство Србију и Тамишки Банат. Војводство се простирало на територији Бачке, Баната и источног Срема (без Војне крајине). Цар се потрудио да Србима да такву област у којима они неће чинити већину. У Војводству је највише било Румуна, па Нијемаца и Срба, Мађара. Сједиште није било у Новом Саду, гдје су Срби чинили већину, већ у Темишвару. Оваквом аутономијом Срби нису били задовољни и живјели су у увјерењу да их је бечки двор изиграо.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
