Срби га славе, а Турци памте
Војвода Степан Степановић рођен је 11. марта 1856. године од оца Ивана Степановића и мајке Радојке у селу Кумодраж код Београда. Славе га Срби, а Турци и Аустријанци памте из многих битака.
Учесник је српско-турских ратова (1876-1878), као питомац-наредник, касније потпоручник. У периоду између битака на Сливници и код Куманова обављао је дужности команданта батаљона, пука, бригаде и дивизије и помоћника начелника Главног ђенералштаба.
Два пута је био и министар војни. У том периоду српска војска је у организационом, стручном, материјалном и моралном погледу била добро припремљена за предстојеће ратове. У Првом балканском рату (1912-1913) Степа Степановић је командовао Другом армијом.
У Другом балканском рату, армија под Степином командом пожртвовано је бранила нишавску зону са утврђеним логором у Пироту. Када је почео Први свјетски рат, као заступник одсутног начелника Штаба Врховне команде Радомира Путника, руководио је мобилизацијом и концентрацијом српске војске. Послије Путниковог повратка у земљу, поново преузима дужност команданта Друге армије и са њеним главним снагама изводи марш-маневар преко Коцељеве и Текериша. У ноћном нападу, на источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију аустроугарског 8. корпуса, чиме је омогућио побједу Срба у Церској бици. За ту савезничку побједу над Централним силама, 20. августа 1914. године, унапријеђен је у чин војводе.
Његова армија је у бици на Дрини пожртвовано бранила Мачву, успјешно одбијала више концентричних напада надмоћнијих аустроугарских снага, приковала Поћорекову Пету армију за обале Дрине и Саве и мјесецима исцрпљивала и трошила њене снаге.
У Колубарској бици (од 16. новембра до 15. децембра 1914), Друга армија је на десној обали Колубаре најприје зауставила непријатељски напад, а затим учествовала у маневарским подухватима војводе Радомира Путника и генерала Живојина Мишића, што је довело до слома аустроугарске балканске војске.
За вријеме инвазије на Србију у јесен 1915. године Степановићева армија је заједно са тимочком војском осујетила покушај бугарске Прве армије да кроз нишавску зону продре у позадину главних снага српске војске ангажоване на сјеверном фронту и тиме умногоме допринијела пропадању Макензенових планова о брзом окружењу и уништењу српске војске. Иако је имао значајну улогу у реорганизацији српске војске на Крфу и њеним првим успјесима на фронту код Горничева, на Кајмакчалану и око Битоља, највећи успјех везан је за пробој Солунског фронта и избацивање Бугарске из рата.
Војници Степановићеве Друге армије су у јаком налету пробили непријатељски утврђени фронт на Добром пољу и Козјаку и заједно са Првом армијом и савезничким снагама, без предаха, гонили разбијене бугарске и њемачке трупе све док, 29. септембра 1918. године, нису принудили Бугарску на капитулацију и отворили пут за коначно ослобођење Србије. Та вјешто изведена операција и прва савезничка побједа, коју је извојевала српска војска у Церској бици, уврстиле су га у ред највећих војсковођа Првог свјетског рата и српске ратне историје.
За свој успјех Степановић је одликован Орденом Св. Станислава III степена с мачевима и пантљиком. Од свих одликовања које је добио у војничкој каријери, овај му је био најомиљенији, због тога што је "први улетио у турски ров на челу обилазног одреда".
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
