Спасла је 12.000 дјеце, а о томе се ћутало пола вијека

Рођена у Инзбруку као Дијана Обексер, није ни сањала да ће једнога дана посјетити Балкан, ту живети,  утицати на туђе судбине, спасавати животе. Њих 12.000. А све је почело када је у родном граду упознала др Јулија Будисављевића, угледног Србина запосленог у инзбрушкој клиници. Вјенчали су се, 1919. године преселили се у Загреб, гдје др Будисављевић оснива загребачки Завод за хирургију при Медицинском факултету. Брачни пар улази у високе друштвене кругове, што ће имати великог значаја у току општих немира које доноси Други свјетски рат. Др Будисављевић био је један од малобројних загребачких Срба поштеђених протеривања и мучења.

  Почетком Другог свјетског рата госпођа Будисављевић сазнаје за страдање жена и дјеце у логору Лобор-град. У свом дневнику записује: „Моја швеља је Словенка. Од ње сам сазнала за помоћ коју овдашњи Словенци пружају избјеглицама са словенских подручја која су заузели Нијемци. Моја кројачица је Жидовка. Неколико пута ми је приповиједала о великој акцији помоћи коју је Жидовска богоштовна опћина намијенила својим члановима у концентрацијским логорима. За прогоњене припаднике православне вјере није у Загребу постојала никаква акција помоћи..."

Долазила је у логоре као добар анђео

Био је то позив њеној савијести да реагује. Одлучује да искористи свој друштвени положај и аустријско поријекло и почиње организовано спасавање дјеце из усташких логора, од којих су већином била српска дјеца с Козаре и Кордуна. Куца на многа врата, одлази два пута и код надбискупа Алојза Степинца, али: "Надбискуп је врло суздржан. Не жели се заинтересирати. Каже да нема никаквог уплива на владу".

Не одустаје. Њеној акцији прикључује се више од стотину људи. Прикупљају помоћ у храни, лијековима, одјећи и обући, а захваљујући Дијанином познанству с њемачким официром Коцијаном организовано је и ослобађање дјеце. У униформи Црвеног крста одлазила је у логоре и помагала заточеним малишанима, опорављеној дјеци налазила је смјештај и одвајала их од родитеља да би им спасла живот. Мајке су јој давале дјецу, како биљежи у дневнику, увијек уз питање хоће ли их икада поново видјети, а она им је уливала повјерење.

О њој се, према свједочанству преживјелих логораша, пронијела прича као о жени која „купи дјецу" да их спаси. Попут доброг анђела долазила је у логоре и износила болесне и измучене малишане на свијетлост дана. Током 1942. године обишла је логоре Лобор-град, Млака, Сисак, Горња Ријека, Јасеновац, Стара Градишка. Дјецу су превозили у Загреб, у болнице и заводе, а потом су их водили у дјечја прихватилишта, док преко „Каритаса" Загребачке надбискупије нису добили дозволу да их збрину по породицама. Велики број дјеце која су изгубила родитеље тако је и нашао уточиште. А како је Анте Павелић дозвољавао да загребачке породице удомљавају дјецу под условом да их васпитавају у хрватском духу, многи малишани су заборавили своје поријекло.  

Била је то једна од најтежих и по броју спасене дјеце из логора једна од најобимнијих хуманитарних акција у Другом свјетском рату. Многи припадници „Акције Дијане Будисављевић" своју хуманост платили су животом.

Дјана је сваки корак свог дјеловања биљежила у дневник, који је њена унука Силвија Сабо 2003. године случајно пронашла и објавила под називом  „Дневник Дијане Будисављевић 1941–1945". У њему су описане све етапе хумане одисеје, муке које су подносили како заробљени тако и њихови ослободиоци. Оставила је стравична свједочанства какав је призор транспорта дјеце у вагонима возова:

  „Тијеком вожње нисам се у вагону могла макнути како не бих на неког нагазила. Већа су дјеца стално сједила на ноћним посудама, а мала су се прљала. Под је био пун блата и дјечјих глиста… Успјела сам добити грабље, тако да сам барем могла избацити глисте. Чинило се да прије него што неко дијете умре глисте напуштају тијело, јер према јутру, како су ми нека дјеца бивала слабија, читава су клупка глиста напуштала тијело."

 Прележала је тифус и имала три нервна слома
 

У сталном контакту са зараженом дјецом и са страхотама којих се нагледала у логорима, ова млада мајка двије ћерке угрозила је и сопствено здравље. "Одлазим код проф. Когоју због јаког испадања косе. Од одласка љети у логоре испало ми је висе од половице косе и оно још увијек траје", бележи у дневнику. Прележала је тифус и преживела три нервна слома.

Свој утицај у друштву Дијана Будисављевић несебично је искористил да помогне другима

Посебно важан дио Дијанине акције било је стварање картотеке, прикупљање основних података о малишанима које је спасавала, да би касније, ако преживе, могла да их повеже с родитељима, али и да им сачува име и порекло. Гдје је било могуће, податке је пратила и фотографија. Створен је списак од око чак 15.000 дјеце, претежно српске, али и јеврејске и ромске, од којих је око 3.000 изгубило живот током транспорта или након спасавања.

Непосредно послије рата нове власти јој одузимају доказ четворогодишњег преданог рада – картотеку (ормарић са 25 фиока са картицама), биљежнице за тражење непознате дјеце, биљежницу-регистар са пописом посебних ознака на дјеци и регистар фотографија дјеце. „Била је то сада велика бол да нам се тако нагло наш рад на картотеци одузео и да нам је на тај начин онемогућено да остваримо враћање што више мале деце родитељима. Страшно растајање у логорима, дугогодишња чежња за њима на раду у Немачкој, а сада неће наћи своје најдраже", биљежи.

Након непризнате мисије у коју је уложила надљудске напоре, Дијана са мужем напушта Загреб 1972. и враћа се у родни град. Живи повучено, не прича о ономе чега се нагледала. Умрла је 1978. године лишена друштвеног признања за своја дјела.

 Иако се сматра српским Шиндлером, Нијемцем који је спасао 1.200 Јевреја, свјетску пажњу није пробудила са 12.000 спасених душа. Нити је, као Пољакиња Ирена Сендлер, која је сачувала 2.500 јеврејске дјеце, била номинована за Нобелову награду за мир. Први запис о њој чува књига „Лагум" Светлане Велмар Јанковић, која за њена дјела каже да "спадају у ред оних парадокса или... чуда, због којих људско понашање, као и сам живот, остају највећа тајна."

Што није доживјела, дијелићем јој је дато постхумно. Српска православна црква част јој указује одликовањем "Царица Милица" за племенитост и хуманитарни рад, а држава је награђује Златном медаљом „Милош Обилић" за испољену храброст и дјела личног херојства. Родни Инзбрук додјељује јој Орден II реда, улице добијају име по њој, јавност спознаје њено херојство.

Докле допире крхко људско памћење, дотле су прослављена дкела ове несебичне жене. А она вкечно чувају страшну епопеју тадашњег живота: „Ношено девет мјесеци, у болу рођено, с одушевљењем поздрављено, с љубављу његовано и одгајано, а онда – Хитлер треба раднике, доведите жене, одузмите им дјецу, пустите их да пропадну; каква неизмјерна туга, каква бол."

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.