Случај који је потресао Барселону почетком 20. вијека до данас је мистерија: Гдје су нестајала дјеца са улица града

"Општински стражар пронашао је јутрос несталу дјевојку. Отела ју је жена у четрдесетим годинама, Енрикета Марти, и задржала у кући у улици Пониенте. Када је јавност сазнала вијест, окупили су се испред њене куће, а да би  избјегли нереде припадници полиције су морали да уђу унутра."

Овако су локални новинари почетком 20. вијека извијестили о хапшењу жене која ће остати упамћена по имену "Вампирица из Барселоне". Читава случај је окончан 27. фебруара 1912. године када је комшиница Клаудина Елијас, на прозору комшијске куће угледала дјецу. Једном дјетету била је обријана глава. Веома забринута због онога што је видела повјерила се другој комшиници, која је одмах позвала полицију.

Од дадиље до макроа

Енрикета Марти Риполес се према неким изворима доселила у Барселону као веома млада. Прије него што се окренула проституцији, неко вријеме радила је као дадиља. Удала се за сликара Жоана Пухала, а пар је зарађивао новац продајом антиквитета, а у једном тренутку су отворили и траварску радњу.

Иако је посла било, Енрикета је и даље током дана углавном просила по кућама, манастирима и парохијама. Облачила се у крпе, а понекад је виђана са дјецом за коју је тврдила да су њена. Ноћу се пак претврала у неког другог. Ноћу је облачила у луксузну одећу, стављала на главу ексклузивне шешире и перике и одлазила на мјеста гдје су излазили богаташи.

Интрига које су окруживале ову жену никада није мањкало, па није било ни изненађење када је 1909. године ухапшена јер је, како се испоставило, водила бордел на улици Минерва у Барселони. Енрикета је подводила дјецу старости између 5 и 16 година. Ипак, процес против ње никада није покренут јер је неко веома моћан уништио досије и на тај начин је пуштена на слободу.

Мистериозни нестанци дјеце

Мјесецима прије Енрикетиног храпшења, по улицама, трговима, пијацама и квартовима причало се да неко "одводи" дјецу. У почетку су то више биле гласине којима су родитељи плашили своју децу да би била опрезнија. А онда је нестала Терезита Гитарт.

Гувернер града Мануел Портела Ваљадарес је на све начине покушавао да убиједи становнике како су гласине о нестанку дјеце лажне. Међутим, новинари су све више почели да истражују и да инситирају на томе да се сазна гдје је нестала петогодишња дјевојчица. Тада је полиција је морала нешто да предузме.

Сви су се питали гдје је Терезита? Знало се само да се све одиграло у само пар секунди тог 9. фебруара на улици Сан Висенте. Њена мајка је према сопственом свједочењу, застала да поприча са комшијом. Пустила дјевојчицину руку, мислећи да ће она ући у кућу јер су врата била отворена. Међутим, када је наишао и њен муж, схватили су да дјевојчице нема. Од дјетета није било ни трага ни гласа.

Како ће се касније испоставити, Терезита је отишла мало да разгледа по комшилуку, када је наишла Енрикету која јој је умиљатим тоном рекла: "Дођи лепотице, дођи видиш какве слаткише имам за тебе". Дјевојчица је наводно покушала да побјегне, али жена ју је покрила својом великом црном марамом и одвела. 

Трачаре и кокошке

Више од две недеље су становници Барселоне размишљали само о томе каква је судбина могла да задеси Терезиту Гитарт. Сви напори полиције били су узалудни. Клупко је почело да се одмотава захваљујући извесној Клаудини Елијас. Клаудина - која је радила у истој улици - испричала је комшијама како мисли да је видјела дјевојчицу како гледа кроз прозор куће у близини њене радње.

У раним јутарњим сатима 27. фебруара 1912. године, полиција је закуцала на врата првог спрата у улици Пониенте број 29. Жена поспаног лица им је отворила: "Добро јутро. Дошли смо да вам прегледамо дом, јер су се комшије жалиле да имате кокошке."
Жена им је нервозно рекла да је то лаж. Међутим, главни полицајац је само прошао поред ње и ушао унутра. Одмах је схватио да није сама, са њом у стану је било двоје дјеце. Пришао је дјевојчици обријане главе и упитао је за име. Она је одговорила да се зове "Срећа" .

Полицајац јој је још једном поставио питање, овога пута директније. Питао је да ли је она Терезита. Дјевојчица је тада оклевајући рекла: "Овде ме зову Срећа".

Полицајац је захтијевао од Енрикете да му каже ко је дјевојчица. Она је одговорила да не зна и брзо додала како је нашла изгубљену и гладну у Ронди де Сан Пабло. За другу је тврдила да је њена ћерка и да се зове Анхелита. Међутим, дјетета - за које је комшиница рекла да га је виђала више пута - није било нигдје. 

Докази и мистериозна изјава

Након одвођења у полицију, жена је идентификована као Енрикета Марти Риполес. А након Терезитиног сведочења, према којем је Енрикета "зграбила Пепита, бацила га на трпезаријски сто и убила ножем", вратили су се у стан како би га детаљно истражили. Према ријечима агената, откривена је собаса веома скупим намјештајем, у којој се налазио орман са скупим одијелима за дјечаке и дјевојчице, перике, хаљине и спискови са иницијалима и непрепознатљивим потписима. Све је указивало на то да се радило о именима важних клијената, од којих су многи припадали буржоазији.
У једној од просторија су агенти наводно пронашли и врећу у којој се налазило дјечачко одело, крвави кухињски нож и људске кости. Током инспекције пронађене су и стотине тегли са крвљу и масти. Након што је суочена са доказима, Енрикета је мистериозно изјавила: "Пошто знам да ће ме осудити на вјешала, желим да и други кривци пођу са мном."

Енрикетин крај и говоркања о умјешаности полиције 

Енрикета је затворена у женски затвор Реина Амалиа.Није умрла на вјешалима, већ од рака материце. Сахрањена је у заједничкој гробници на планини Монтјуик у Барселони.

Недељу дана након што је Терезита киднапована, откривен је дечији бордел у насељу Ел Равал у Барселони. Гласине су говориле да је у овом послу учестовала и полиција. Прави разлог зашто је Енрикета киднаповала Терезиту Гитарт је до данас остао непознат, иако је, према ријечима њеног адвоката, притворена патила од психичког поремећаја због немогућности да и сама постане мајка.

Случај који је почетком 20. вијека потресао Барселону, недавно је поново истражен, а нова истраживања донела су и нова питања. Испоставило се да кости пронађене у Енрикетиној кући нису припадале дјетету - већ одраслој особи старој око 25 година. До данас остаје мистерија ко је та особа, као и - гдје је онда треће дете са прозора?

У то вријеме је постојало вјеровање да чување костију у кући доноси срећу. То је навело данашње истраживаче да се запитају да ли је Енрикета заправо била жртвени јарац злодјела тадашње буржоаске Барселоне. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.