Шјор Алекса, учитељ великог формата

Е тог Александра налазимо почев од 1851. као чувеног  учитеља-наставника у сарајевској Српској основној школи,  а потом и Српској реалки. Тај  изузетни човјек, којег многи  сматрају јединим стварним  интелектуалцем у Босни тог  времена, због много чега заслужује да његову личност отргнемо од заборава, као једног  из плејаде угледних Срба који су у граду на Миљацки својим дјеловањем током 19. вијека  оставили врло дубок траг.

Па да кренемо редом.  Александар Шушкаловић рођен је 1820. године. У Панчеву је похађао основну школу, а Гимназију у Сремским  Карловцима и Београду, гдје му се отац преселио с породицом због бољих изгледа за посао. Као одличан ђак уписује филозофију на тадашњој Великој школи, односно лицеју, гдје ће се истицати знањем и зрелошћу, као најбољи  студент у једној изузетној генерацији будућих државника  и научника. Но, лицеј је неко  вријеме био затворен из политичких разлога па је Александар прекинуо студије на четвртој години.

Како је у Београду преко  свог друга Димитрија Величковића, поријеклом Босанца,  већ упознао доста угледних  трговаца из Сарајева, они га  тад позваше да дође код њих за учитеља, што он одмах прихвати. Вукли су га породични  коријени, али и ватрена патриотска идеја човјека свјесног  историјског тренутка и своје  националне дужности. Знао  је добро како је читав српски  народ тих година био у својеврсном превирању, посебно  они под туђинском влашћу.

Само пар година раније Срби  сјеверно од Саве и Дунава узеше оружано учешће у Мађарској револуцији 1848, тражећи политичку и територијалну аутономију. У то вријеме  Османско царство, тај "болесник са Босфора", већ је улазило у терминалну фазу болести,  када се крај већ јасно назирао.

Једино што се још није знало  - које ће велике силе као плијен  приграбити територије европске Турске, што је био предмет њихових тајних аспирација и територијалних претензија. Ствар је компликовао и ригидни османски систем  власти, неспособан да се мијења, репресијом према хришћанским поданицима покушавао је продужити свој опстанак. Но, све би то Турцима било залуд да се европске силе  не одлучише за одржавање  "статуса кво" на Балкану, јер се ни око чега нису могле договорити, сем око пријеке потребе да се спријечи утицај Русије на том простору, који би  она могла остварити помажући ослободилачке напоре  балканских хришћана. Тако  би Петроград неминовно добио и излаз на Средоземно  море па је рачуница била проста: радије снажно помагати Турску да задржи своје провинције у Европи, него да оне  уђу у руску сферу утицаја. Због  тога су Беч, Лондон, Париз и  Берлин од Стамбола тражили реформе управе и смањење  терора над рајом, због којег  се дижу сталне буне и устанци.

Понешто би Турци и спроводили под притиском својих  западних савезника, али крајње неискрено и невољно по оној: "Добро нам дош'о, кад  те ђаво донесе".

УНАКРСНА ВАТРА

Отварањем овог тзв. источног питања, на пробу је   стављена и способност српског народа да прибере све своје   снаге и јединствено ступи на  историјску позорницу са легитимним захтјевима за ослобођење и државно уједињење. Од тога су зазирали многи, јер је још од Карађорђевог  устанка и црногорских бојева  препознат српски војнички и  државотворни потенцијал, способан да утиче на токове  историје. Због тога ће Срби  сљедећих деценија бити изложени снажној унакрсној  политичкој ватри и разним  дипломатским сплеткама и  притисцима, како би се разбило њихово јединство и осујетили важни национални  циљеви. (Звучи некако познато, зар не?!)

Турци су с нескривеним подозрењем гледали на сарајевске српске школе. У њиховој доста дугој истоији, која по сачуваним писаним траговима датира још од  1536, многи су даскали грубо  злостављани, многи протјерани, а неки богами и посјечени, попут Ђорђа Поповића 1769. Послије хајдука, Турци   су највише мрзили попове и  учитеље. Већина учитеља долазила је из  Србије и тадашње Аустрије, јер за њих у Босни није било  потребних школа. Старе црква  и школе подизане у њеној близини, често су горјеле у подметнутој јангији (пожару) па  је тако 1850. изгорјела и тек саграђена нова школа "јевропски" опремљена, по први пут са таблом и кредом. Међутим, већ у мају наредне године она је обновљена, баш пред сам долазак шјор Алексе, како  ће Шушкаловића у Сарајеву  звати. Школа ће горјети још  два пута заредом 1852. и 1853. када српски кнез даде за њену  обнову 1.000 дуката. Током тих обнова школа би радила у другим објектима. Србија је стално помагала и у новцу и  уџбеницима, у чему се посебно истицао Јован Мариновић, потоњи предсједник владе, иначе  рођени Сарајлија.  Била су то бурна немирна  времена. Омер-паша Латас  тек те 1850. умири 11 година дугу побуну домаћих бегова, изазвану реформским Портиним хатишерифом "од ђилхане". У Европи је кроз низ револуција букнуло "Прољеће  народа", тражило се увођење  демократских слобода, правде и једнакости, укидање феудализма итд. На сваки дашак  тих вјетрова, који су мирисали на побуну и промјене,

Турци би снажно залупили  врата и према Аустрији и према Србији, најрадије би их  заковали да те "каурске лудости не улазе у Босну". Као носиоци тих опасних идеја  одмах су препознати млади  школовани људи. Кад су 1861.  неки исламски фанатици тражили да се "Власима" забрани  градња велике цркву у Сарајеву, везиров савјетник им  рече да не будале, јер цркве нису опасне за царство, већ српске школе, њих треба ометати и под разним изговорима затварати.

У тим околностима Шушкаловић прима дужност у сарајевској Српској школи, схватајући то као својеврсну патриотску мисију. Био је спреман дати све од себе да српске  дјечаке у овом заосталом турском ејалету поткује разним  знањима те да у њима развије одољубиви осјећај ширег  националног заједништва и судбинске повезаности цијелог српског народа. Вјеровао  је да остварење националног  сна почива на младим образованим људима и да ће баш овом нараштају док стаса пасти у дужност да с врата збаци тешки вјековни јарам туђинске власти и оствари свеопшти народни препород. Увјерен је био да ће баш они  окренути нову страницу  српске историје па им је подизао свијест о властитом  идентитету и традицији, загријавајући их за прогресивна  стремљења. Шушкаловић није крио ни свој општесловенски и проруски сентимент.

Мудри прваци сарајевске српске чаршије хтјели су баштаквог даскала у свјетлу настојања да подигну квалитет  основне школе те да оснују реалку, односно нижу гимназију. Ту намјеру додатно је  погурала и тестамент трговца  из Трста Риста Тузлића, рођеног Сарајлије, који је оставио  великих 20.000 форинти за  формирање Српске гимназије. Треба рећи да су тада ти предузетни људи, уз двије  мушке школе, отворили 1854.  и прву редовну женску школу,   са стручним учитељицама   Маром Крчединац и Љубицом Атанацковић, поред већ постојеће женске школе хаџи  Стаке Скендерове. "Највиша  нада сваке земље лежи у ваљаном школовању младости" - (Еразмо).

ЕНТУЗИЈАСТА

Задивљујући је био ентузијазам, али и интелектуална храброст широко образованог  младог учитеља шјор Алексе  са којом је прегнуо обликовати  један потпуно нови аутентичан "наставни процес", за који није имао узора. Те "модерне" васпитно-образовне методе  са радошћу су прихватили његови ђаци, што је сликовито  писао његов тадашњи ученик  др Владан Ђорђевић у својим "Успоменама". Он свједочи да је учитељ одмах ујутру по доласку у школу, а и послије ручка, са њима по један сат проводио у спортским играма тог  времена попут мете, робова,  клиса, бацања камена с рамена, тркивања, прескакања препрека итд. Ђорђевић истиче да никад до тада није ни видио лопту, а камоли се играо њоме,  што је тад чинио са учитељем и друговима. Многи ће се деценијама касније прсити како  су у Сарајево донијели прву  лопту, међутим та слава непобитно припада шјор Алекси.

Његови ђаци би тако поштено заморени, зажарених образа, али и сретног израза лица сједали у своје скамије,  гдје би мирни к'о бубице приватили књиге "па учи, Боже,  учи у највећој тишини у којој   би се и муха чула" наводи др Владан. Учитељ би их обилазио, показивао шта не знају, савјетовао и поучавао, за разлику од праксе у другим шкоама, гдје се градиво срицало  наглас. Рушио је многе табуе био апсолутни противник  тада широко заступљеног тјелесног кажњавања ђака. Само  двије године прије њега, даскал Симо је по свједочењу Макса Деспића ђаке прегете преко  скамије штапом шибао по босим табанима. Обично би отац   сина предавао учитељу или  пак мајстору да учи занат, говорећи "мени кости, теби месо", што би по начелима тадашње педагогије значило:  Врати ми га цијелих костију, а од штапа (фиргуза) по месу неће му ништа бити. Из тог  времена остаде и стара пословица: "Ко није тучен, није  ни научен". Док су његове колеге свој ауторитет градиле на батини и страхопоштовању, он је радио управо супротно. Ђорђевић вели како се не памти да је некога казнио за немирноћу, а ријетко кад би некога ђака грдио па и то "благим ријечима, као старији брат", али ред се ипак знао, јер су тадашња дјеца у кући  одмалена учена да слушају  старије.

- Овај високо просвећени  педагог је много држао до свјежег ваздуха, па су прозори у учионици били отворени и  љети и зими. Послије два сата  учења, чим би уочио да пажња попушта, прелазио би на  црквено појање, што су ђаци  вољели па су у томе били равни карловачким богословима - казује Ђорђевић. Након тога, као надахнути бесједник, приао им је о српским средњовјековним државама и владарима те важним догађајима  из тог доба. Ђаци су просто  гутали сваку ријеч, као и жиописна предавања о географији Босне и Херцеговине и  других српских земаља "између Сињег, Бијелог и Црног  мора". Учила се физика, природопис, наравно рачун, онај  обични али и трговачки, књиговодствени, за дјецу које су очеви планирали укључити у породичну трговину. За ту сврху лично је  направио уџбеник са потребним табелама (тефтерима) и  објашњењима. Поред тога  предавао је стране језике, њемачки и италински, због трговинских веза Сарајева са Бечом   и Трстом. Ђаци су обожавали свог учитеља, он је био њихов идол и херој, а знање које су  стицали у његовој реалки било је у рангу ниже гимназије па   је тако и третирано кад би се  уписивали на гимназије и богословије у Србији.

ОДЛАЗАК У СРБИЈУ

Шјор Алекса је и све своје слободно вријеме поклањао својим ђацима, недјељом и празником би ишли у цркву на службу и сложно, радосно појали за пјевницом. Потом их је водио у свој стан, гдје би их његова мајка дочекивала са колачима (мафиши, гурабије и друго), а нашло би се ту и прегршт досјетки, шала и загонетки. А кад би даскал узео гусле или виолину па им пјевао, да л' српске јуначке пјесме или народне пјесме са разних српских страна, слушали би га к'о омађијани.Шушкаловић је био велики ерудита, зналац из разних научних области па да га назовемо и професором не бисмо погријешили. Своје ђаке је учио да мисле, ширио им видике и љубав према науци, усмјеравајући их да се интелектуално и духовно профилишу кроз наставак школовања. “За наставу се мора нешто знати, а за васпитање се мора нешто бити”(Стифер). Велики број његових ђака постали су национална авангарда, најчувенији људи свога времена, попут Глигорија Глише Јефтановића, националног вође босанских Срба и најбогатијег привредника у БиХ, Сима Чајкановића, Макса Деспића, Риста Хаџи Ристића, Риста Бесаровића, Јакова Трифковића и других. Речени др Владан Ђорђевић, државник, дипломата Краљевине Србије, књижевник и универзитетски професор са бечком дипломом љекара, у Сарајево је као дјечак дошао из Београда. Његов отац Ђорђе и стриц Никола ту су отворили прву модерну “апотеку код лава”. Врло надареног ђака Саву Косановића, потоњег митрополита дабробосанског, шјор Алекса  је узео себи на стан и издржавао као сина, а потом га препоручио митрополиту београдском Петру, за богословију. Сви они су за живота са посебним поштовањем и захвалношћу помињали свог великог учитеља.

Међутим, 1856. истекао му је уговор и, како га за дивно чудо надлежни нису богзна како заустављали, а и здравље поче “шкрипати”, он се вратио у Србију. Прими се учитељовања у Великом Градишту, гдје се и оженио Петријом из угледне куће Катића. Увидјевши убрзо каквог су учитеља изгубили, патрони сарајевских српских школа, на челу са Симом Самоуковћем, 1859. Су се упутили право књазу у Београд, не би ли како измолили да им се врати шјор Алекса. Стари књаз Милош им се искрено пожали да његова ријеч више “нит веже нит дријеши” па их упути начелнику просвјештенија Љубу Ненадовићу. На његов позив Шушкаловић је без предомишљања спремно спаковао ствари и за тили час га ево на старој катедри у Сарајеву, на радост и добробит својих ђака. Овај пут са собом је повео и супругу па им се ту ускоро роди и први син Михаило. Са истим маром и посвећеношћу наставио је свој рад све до 1863, када из аустријског конзулата у Сарајеву почеше на њега ваљати дрвље и камење. Њима је сметало што он дјецу поучава да су Босна и Херцеговина вјековне српске земље те да ће доћи дан ослобођења и уједињења свеколиког српства. Ђаво је однио шалу кад и везира нахушкаше дојавама да харангира против турске управе, а и међу Србима се нађоше неки аустријски пријатељи, попут трговца Ника Павловића, који су устали против учитеља “јер дјеци пуни главу разним будалаштинама”. И тако судбина шјор Алексе би запечаћена. По повратку у Србију због нечег се нађе у немилости и самог Ненадовића па му је даља каријера била испуњена многим проблемима и сељакањем. Кад га је гимназија у Пожаревцу затражила да предаје француски језик није му одобрено па је учитељовао у Пожаревцу, Мајданпеку, Неготину, Београд, те Бељину, све до пензионисања 1881. Пет година касније заувијек је склопио очи овај ваљани Србин. Сахрањен је скромно на београдском Новом гробљу.

Подсјећање на овог великог наставника и педагога уједно је омаж бројним прегаоцима српског школства, који су се вијековима свјесно излагали разним недаћама, а често ризиковали и живот да би унијели зубљу просвећивања у густи босански мрак. То им је обезбиједило високи друштвени углед, а дубока бразда коју су ти прометеји заорали на пољу образовања обавезује нас да их не препустимо забораву. Управо они су заслужни што су бројни синови нашег народа добили темељна знања и развили своје умне потенцијале, како би постигли врхунске резултате на тадашњим универзама Беча, Пеште, Париза, Граца. Тако је створена млада грађанска интелигенција, носилац привредног, културног и политичког живота, која је српском народу дала нови полет и вјеру у сопствене снаге.

Породица

Учитељ Алекса је имао два сина и двије кћерке. Најстарији Михаило дипломирао је медицину у Бечу и био први љекар у још турском Скопљу. За његово име везује се формирање четничке организације за ослобађање Старе Србије. Послије 1918. два пута је био народни посланик за те крајеве. Млађи брат Андрија, правник по струци, био је судија великог војног суда у чину пуковника. О њиховим сестрама, сем да су се поудале, нема других података. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.