Шаховски прваци Краљевине

Нагла експанзија и раст квалитета шаха у Бањалуци за свега пет година клупског битисања, достојан отпор свјетском шампиону Александру Александровичу Аљехину 10. јануара 1931, те чувеном Бечлији Рудолфу Шпилману 20. априла, као и чињеница да Бањалука може да понуди чак тројицу јаких учесника, главни су разлози што је Бањалуци повјерена организација Осмог аматерског турнира за првенство Краљевине Југославије.

За побједнике је обезбијеђен више него примамљив наградни фонд, па се на старту појави чак 18 учесника, од којих двојица прекобројних. Учесници су се усагласили након мањих размирица и двојица ветерана ипак су, као прекобројни, увршћени на турнир.

Сасвим неочекивано, пред организаторе се постави проблем смјештаја учесника. Кафе "Балкан" је порушен претходне године, а на његовом мјесту поче да ниче Банска палата, вакуфски хотел "Палас" је тек почео да се гради, а газда Емерих Пасколо је на хотелу "Босна" управо дограђивао други спрат! Сасвим неприлично, угледне учеснике смјестише у ђачки дом, истина, о трошку организатора. За арену бијаше одабрана Соколана, данас мултиплекс кино "Козара", која је претходне године у рекордном времену, од 2. септембра до 20. октобра, преуређена у Бановинско позориште.

Турнир је окупио низ афирмисаних играча, од којих су неки годинама важили за водеће у својим мјестима. Природно, многи су изостали, али, укупно гледано, састав вриједан поштовања.

Бањалуку су представљали Никица Павлић, инж. Павел Витолдович Дидзински и инж. Мартин Рајнер. Важна улога, главног судије, додијељена је Миловану Поповићу, петопласираном са клупског првенства за 1931, тек свршеном учитељу, који је управо паковао кофере за Београд, гдје ће студирати филозофију. Коначан пласман поменуте тројице потпуно је оправдао инвестицију домаћина.

Титулом побједника окити се Петар Трифуновић, 21-годишњи Србин из Шибеника. Освојено мајсторско звање бјеше му добра одскочна даска за предстојећу блиставу каријеру. Међутим, да не бјеше легендарног занесењака, гимназијског професора Николе Козомаре, Петар не би ни видио наш град. По ко зна који пут у животу проф. Козомара се машио за властити џеп и финансирао Перин пут и 20-дневни боравак у Бањалуци. Добра, стара времена!

Домаћи представници су се јуначки држали. Млађани Никица Павлић, који ни 19 није навршио, стаде одмах иза Трифуновића. Могао је чак и више, али се десило нешто што данас, овако американизовани, немамо прилику да видимо. Наиме, Никица је дуел са Павелом Витолдовичем изгубио контумацом. Зашто?! Међу учесницима се почело говоркати да ће партија између суграђана бити режирана, наравно, у корист Никичину. То се косило са Никичиним високим моралним стандардима и он је демонстративно - предао партију!

Павел Витолдович подијели са Бором Тотом 4-5. мјесто. Ипак, он је турнир играо онако успут, јер као надзорни инжењер на изградњи Банске палате није знао куд ће и шта ће прије. Инжењер Мартин Рајнер заузе десето мјесто, што је сасвим добро кад се узме у обзир да је на својим леђима носио готово сав терет бројних нешаховских недаћа.

По завршетку такмичења приређена је спектакуларна егзибиција, какву ни прије ни послије тога Бањалука није видјела. Бора Тот је одиграо симултанку наслијепо против шесторице противника, кафанских играча, и након три сата тријумфовао са 2:1 уз три ремија. Знали су домаћини шта их чека јер је Тот три године раније, 1928, играјући у Вршцу наслијепо против 20 противника, поставио југословенски рекорд.

Готово сви учесници су по завршетку турнира похрлили кућама, па је завршни банкет окупио углавном домаћи састав. Један од ријетких гостију који је остао на банкету био је Бора Тот, једна од најмаркантнијих фигура југословенског шаха. Попило се, вјероватно много. У друштву са проф. Козомаром није ни могло другачије. Чак му је и свјетски шампион Аљехин, љубитељ и познавалац добре капљице, невољно признао надмоћ у тој дисциплини. Наравно, причало се и о предстојећем екипном првенству Краљевине, које је за свега четири дана почињало у Загребу. Са Тотом је склопљен аранжман и, умјесто кући у Београд, он се са Бањалучанима запути у Загреб. Тамо их је чекао тежак испит. Бањалучани су у Загреб испратили најјачи састав - Бора Тот, Павел Дидзински, Мартин Рајнер и Никица Павлић, док је за вођу пута одређен млађани Милован Поповић. Пуних батерија након тек завршеног аматерског националног турнира, Бањалучани нису скривали амбиције.

На такмичењу је наступило осам клубова из Хрватске и Босне (Загреб, Вировитица, Бањалука, Босанска Градишка, Завидовићи, Брод на Сави, Вирје и Новиград Подравски), док представници Србије и Словеније нису допутовали. Састав учесника је у доброј мјери скројила свјетска економска криза.

Вољом жријеба, већ у првом колу, 29. августа 1931. у осам ујутро, дошло је до судара фаворита. Бањалучани су стартовали минималном побједом против неприкосновених Загрепчана и најавили сензацију.

Милан Филипчић је на првој табли лако тукао Б. Тота, а Никица Павлић је на трећој ремизирао са проф. Станком Борковићем. Даљи пласман Бањалучани су обезбиједили црним фигурама. Дидзински је савладао др Маријана Думића, а Мартин Рајнер Косту Рожића.

Пошто се играло по елиминационом систему, Загрепчани су као главни конкуренти отпали већ послије првог кола! А онда су потегли посљедњи адут. Уложили су протест, тврдећи да Бора Тот није имао право наступа. Зашто то нису урадили прије меча, то само они знају. Тот је имао право наступа, а поврх свега, његов пораз у првом колу није ишао на штету домаћина. И тако, већ на старту се могло наслутити да су Бањалучани обавили бар половину посла.

У другом колу Бањалучани се намјерише на Вировитичане. Друга минимална побједа извојевана је рутински. Инжењер Дидзински је поражен у дуелу са Божом Ковачевићем, Никица Павлић на другој и Рајнер на четвртој су искусно искористили предност бијелих фигура против браће Брајнер, Фрање и Држислава, док је Бора Тот на трећој ремизирао са инж. Фрањом Червенком.

У трећем, финалном сусрету, Бањалучани су се сударили са старим познаницима и супарницима из Брода на Сави (данас Славонски Брод). Традиција из два пријатељска сусрета из претходне године и бољи пласман на претходном шампионату наговјештавали су да ће се титула из Загреба преселити у Бањалуку. То се и догодило. Још једна минимална побједа, трећа по реду, донијела је Бањалучанима титулу екипног првака Краљевине Југославије у шаху, прву и једину спортску титулу државног првака која је стигла у Бањалуку и БиХ између два свјетска рата.

Бањалука се златним словима уписала у књигу југословенског шаха и постала тек трећи град који је заслужио такво признање. Претходних година титула је била резервисана за неприкосновени Загреб, док је само једном, 1926, одличје отишло у Љубљану.

На шампионату се веома добро држала и екипа Босанске Градишке. Иако су наступали са само двојицом играча, фудбалским легендама Марком Тишмом и Милорадом Васићем Милесом, у коначном пласману припало им је шесто мјесто.

Шта се десило након тога?

Инжењер Мартин Рајнер се већ за мјесец-два вратио тамо. Павел Дидзински је већ тамо јер је бан Светислав Тиса Милосављевић спровео у дјело своје највеће замисли. Банска палата је усељена 24. новембра 1931, Бански двори се довршавају, Учитељска школа увелико ради у новој згради, Дирекција шума (данашња зграда Економске школе) и зграда Среског суда темељито су саниране и дограђене, поред Врбаса је подигнута зграда Градске општине (касније Студентски дом), подиже се објекат Хигијенског завода, за који мјесец започеће изградња Соколског дома краља Александра И Ујединитеља...

Талентована генерација младих Бањалучана, прије свих Младен Патерностер, Танкреди Сола, Милован и Милош Поповић, одлазе на студије у Београд. Још те исте 1931. бањалучки шах почиње да стагнира, а знамо, стагнација је само први степеник ка пропасти. Након тога, а као наук онима који из незнања или смишљено уништавају бањалучки спорт, ваља рећи да је Бањалуци требало готово 40 година да поврати шаховску славу стечену 1931.

Зоран С. Мачкић

(Аутор је архивски савјетник у Архиву РС)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.