Сабор Срба у Аустријском царству
Послије Октобарске дипломе којом је уведено уставно стање у Аустрији цар Франц Јозеф се премишљао да ли се опредијелити за централизам, дуализам или федерализам. Испрва не дозвољава Србима да држе сабор, већ позива патријарха да са 20 угледних људи дође у Беч да се нагоде, али патријарх Јосиф Рајачић ово одбија.
Да би ублажио огорчење Срба због укидања Војводства Србије и Тамишког Баната, цар је сазвао српски Сабор у Сремским Карловцима на Благовештење 1861. године и дозволио му да смије да расправља о политичким питањима. На овај начин цар је вршио притисак на Мађаре и признао Србе за народ у Угарској. Сабору су могли присуствовати само Срби из Угарске, дакле из дотадашње Војводине, а то је забрањено онима из Војне границе. Нико није очекивао много од оваквог ограниченог сабора, али су сви пристали на њега.
Сабор се састао 2. априла и окупио је најугледније представнике Срба из Угарске. Имао је 75 чланова и то 25 црквених лица и три епископа који су изабрани од свих Срба, јер није било времена да се утврђује имовни цензус. На овај начин изабрана је стварна српска елита, а међу њима и многи виђени интелектуалци.
Конзервативна елита се сада први пут суочила са либерално-демократским грађанством са којом је повела борбу за доминантну улогу у српском друштву. Сви су били сложни да треба добити аутономну област, али се нису слагали од кога је треба тражити. Појавило се више струја.
"Већина" (патријарх Јосиф Рајачић и дворски савјетник Ђорђе Стојаковић) која је настојала да српска питања ријеши уз помоћ владе и цара ослањајући се на српске привилегије. Ова струја је и однијела превагу, па су према њиховим стремљењима и састављени српски захтјеви - очување привилегија и црквено-школске аутономије, али и повратак аутономне области са изабраним војводом. Из Беча су подстицани да траже што већа права и што већу територију, али само да би се притисли Мађари - грб, застава, скупштина, српски језик као језик администрације.
"Мањина" (Светозар Милетић) тражила је да Срби испуњење својих закона нађу споразумијевајући се са мађарским напредним круговима и на основу њихових закона (направити мање промјене у уставу из 1848) и свог природног и националног права, а не да се позивају на октроисане привилегије старе 150 година.
Ову струју је подржавао и кнез Михаило Обреновић који је као свог посланика у Карловце послао Јована Ристића и неки српски племићи који су били проугарски расположени. Како се двор водио историјским и државним, а не природним правом, овакви захтјеви су били неприхватљиво "револуционарни". Са друге стране, било је немогуће договорити се са Мађарима ако је основни захтјев био Војводина, што би значило федерализацију Угарске. Ипак, ово је први пут да се српска елита одваја од Беча и царских привилегија и почетак отвореног сукоба са конзервативцима.
"Средина: (Јован Суботић и Ђорђе Стратимировић) је била за то да прије опредјељивања за Беч или Пешту треба склопити државноправни договор са Хрватима, па онда заједно са њима водити преговоре а у сваком случају су били за уједињење са Троједницом да би се створила једна од федералних јединица Царства.
Захтјеви су предати цару и он је обећао да ће их испунити, али је заправо само тактизирао са Мађарима који су били против њих, као и Хрвати, те су ови остали неиспуњени. Остали су значајно упориште у утврђивању српских захтјева у наредним деценијама. И у наредним годинама нередовно су одржавани црквено-народни сабори, али су само рјешавали питања школе и цркве.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
