Револуционар између жеља и реалности
Александар I Романов био је син цара Павла и Марије Фјодоровне, родом принцезе од Виртемберга. Државни удар који се десио 23. марта 1801. године, а у којем је погубљен његов отац, довео га је на престо Руског царства.
Као и већина младића и Александар се у адолесцентском добу дивио француским револуционарима и пољским борцима за слободу. Отац га је научио да воли човјечанство, али да се плаши људи. Говорио му је да може вољети револуционаре, али да, прије свега, мора водити рачуна о интересима државе.
У складу са два тако различита принципа школовања, будући цар је био особа која је вјечно подијељена између жеља и реалности. Основни примјер такве реалности постаје државни удар којим ће ступити на власт. Његов отац због своје политике никада није био популаран међу племићима. Његово захтијевање моралног понашања као и повећања права сељака њима је било нешто потпуно неприхватљиво. Павле је такође имао обичај да даје отказе официрима због понашања које није било у складу са њиховим чином, што је њих и племиће навело да почну да размишљају о завјери против цара.
Ту могућност одлучила је да искористи Велика Британија кад је постало јасно да ће јој Павле објавити рат. Срце те завјере постали су британски генерал у руској служби Левин Аугуст и Олга Зубов, чијим посредством је, наводно, стигао новац. Прије самог државног удара они су обавијестили Александра о својим намјерама и затражили његово мишљење. Пошто их није ни подржао нити пријавио, завјереници су одлучили да убију Александровог оца. Тако су завјереници 23. марта 1801. године продрли у цареву собу, ударили га мачем, а потом угушили. По извршењу дјела Никола Зубов је ушао у другу собу, гдје се налазио Александар, и обавијестио га да је он од тог тренутка нови цар.
Све завјеренике је касније помиловао нови цар, а његова прва мјера постаје захваљивање Великој Британији на круни, због чега одмах у априлу 1801. године закључује с њом мир. Александар је био главни заговорник модернизације државе. Он се током првог дијела владавине дивио Наполеоновим реформама иако га је сматрао европским господарем рата. У тим својим жељама за промјеном он даје могућност министрима да излажу приједлоге за побољшање живота, али када његов главни савјетник Михајло Сперанскиј предложи увођење парламента, он говори да је идеја добра, али да "данас није вријеме за то".
Године 1810. Александар ће својом одлуком у потпуности укинути могућност остваривања тог пројекта. Потпуно слична контрадикција овог цара постаје његова жеља да ослободи сељаке кметства. Као и остале његове жеље, она није остварена. У свом типичном хуманистичком жару, како би побољшао живот војника, он им дарује земљу иако је они нису жељели. Према службеном ставу тадашње руске владе, цар Александар I изненада је умро 1. децембра 1825. године у 48. години.
Међутим, убрзо су почеле да круже приче да Александар није умро и како је био присиљен да абдицира. Да би се таквим причама стало у крај, совјетски научници су у 20. вијеку одлучили да отворе његов ковчег који је, на опште изненађење, био празан. Након такве потврде њихових сумњи историчари су кренули у потрагу за човјеком који је могао бити Александар. Истрагом су дошли до свештеника Фјодора Кузмича, којег су цареви Николај I и Александар II радо примали на свој двор.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
