Реформатор који је промијенио српски језик

Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик.

Дјетињство и младост

Рођен је 26. октобра 1787. године у Тршићу код Лознице, у породици у којој су дјеца умирала, па је, по народном обичају, добио име Вук, како му вјештице и духови не би наудили.

Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића Чотрића,  образовање је наставио у школи у Лозници, коју, међутим, није завршио због болести. Школовање је касније наставио у манастиру Троноши. Како га у манастиру нису учили, него тјерали да чува стоку, отац га је вратио кући.

На почетку Првог српског устанка Вук је био писар код церског хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије. Исте године је отишао у Сремске Карловце да се упише у гимназију, али је са 19 година био престар. Једно вријеме је провео у тамошњој богословији, гдје је као професор радио Лукијан Мушицки.

Касније стиже у Београд да упозна просвјетитеља Доситеја Обрадовића и моли га је за помоћ како би наставио са образовањем, али га је Доситеј одбио. Вук је разочаран отишао у Јадар и почео да ради као писар код Јакова Ненадовића. Заједно са рођаком Јевтом Савићем, који је постао члан Правитељствујушчег совјета, Вук је прешао у Београд и у Совјету је обављао писарске послове.

Кад је Доситеј отворио Велику школу у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо је оболио и отишао на лијечење у Нови Сад и Пешту, али није успио да излијечи болесну ногу, која је остала згрчена и 1810. се вратио у Србију.

Одлазак у Беч

Послије пропасти устанка 1813. Вук је са породицом прешао у Земун, а одатле одлази у Беч. Ту се упознао са Бечлијком Аном Маријом Краус, са којом се оженио. Вук и Ана имали су много дјеце, од којих су сви осим кћерке Мине и сина Димитрија умрли у дјетињству.

У Бечу је упознао и цензора Јернеја Копитара и уз његову помоћ и  савјете почео да сакупља народне пјесе и ради на граматици народног говора.

Године 1814. у Бечу је објавио збирку народних пјесама "Мала простонародна славено-сербска пјеснарица" и "Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану", прву граматику српског језика на народном говору. Идуће године је издао другу збирку народних пјесма под именом "Народна сербска песнарица".

Због проблема са кнезом Милошем Обреновићем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а једно вријеме и у аустријској држави.

Ипак, својим радом стекао је бројне пријатеље, па и помоћ у Русији, гдје је добио сталну пензију 1826. године.

Година побједе

Свјестан несавршености своје Писменице, Вук је прихватио примједбе Копитара и других научних радника, па је уз прво издање "Српског рјечника" из 1818. објавио и друго, проширено издање своје граматике.

Основна вриједност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је у њој примијенио Аделунгов принцип: "Пиши као што говориш, а читај као што је написано."

Вук је створио и нове знакове, а из старословенске азбуке задржао је 24 слова.

Као година Вукове побједе узима се 1847. јер су те године објављена на народном језику дјела Ђуре Даничића "Рат за српски језик", "Пјесме" Бранка Радичевића, Његошев "Горски вијенац" и Вуков превод Новог завјета.

Ипак, Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868, четири године послије његове смрти.

Вук је, поред свог највећег доприноса на књижевном плану, дао веома значајан допринос и српској антропологији у комбинацији са оновременом етнографијом.

Вук је умро у Бечу 7. фебруара 1864. године. Посмртни остаци пренесени су у Београд 1897. године и са великим почастима сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.