Ратни заробљеници - рудари у Миљевини

Највећи број доскорашњих непријатеља регрутован је из заробљеничких логора широм бивше нам домовине, а није занемарљив ни број оних који су стизали из свих крајева Рајха, чија разорена привреда није могла да их сврсисходно ангажује. Све у свему, ријеч је о преко 10.000 ангажованих њемачких стручњака.

Интензивна експлоатација угља била је од непроцјењивог значаја за послијератни развој привреде у Босни и Херцеговини. Рудник мрког угља Миљевина почео је са радом 1. августа 1947. У новембру и децембру исте године из Команде 256 Заробљеничког логора на Палама на рад у рудник Миљевина упућени су први ратни заробљеници. Планска комисија Владе НРБиХ је повјерљивим актом бр. 1788/47 од 1. септембра 1947. ставила Главној дирекцији за угаљ и неметале на располагање 46 ратних заробљеника, с тим да их распореди по предузећима. Инжењер Ервин Пшорн, директор Главне дирекције за угаљ и неметале, обратио се Одсјеку за ратне заробљенике МУП-а молбом да се ратни заробљеници распореде у државне руднике угља у Мостару, Бањалуци, Угљевику и Миљевини.

Потврде о пријему ратних заробљеника потписивао је директор рудника Стјепан Консолари. Потврдом се рудник обавезивао да ће се бринути о обезбјеђењу заробљеника, да ће им кретање обезбиједити само уз пратњу спроводника, да ће према њима поступати коректно, као и да ће сносити одговорност у случају њиховог бјекства. Команда логора 256 задржавала је право да у случају кршења преузетих обавеза одузме заробљенике.

Ратни заробљеници који су предузећима додијељени као шофери, могли су да управљају моторним возилима на основу дозволе надлежног органа унутрашњих послова. Да би се ратном заробљенику издала дозвола за управљање моторним возилима, морао је да се подвргне полагању испита, при чему није признавана возачка исправа земље њиховог поријекла. Испит се полагао пред комисијама које су образовали надлежни органи унутрашњих послова.

Одсјек за ратне заробљенике је повјерљивим актом бр. 1575 од 31. августа 1947. наредио обезбјеђење адекватног смјештаја, обуће и одјеће за заробљенике у зимском периоду. За случај да се потребне мјере не предузму, те "зима задеси заробљенике са слабим смјештајем", одговорност су сносили руководиоци предузећа, који су били дужни да Фонду обнове надокнаде претрпљену штету. Рудник Миљевина је обезбиједио потребне услове за зимовање ратних заробљеника, смјестивши их у обновљеној зиданој згради на којој су обновљени прозори, таван и кровиште. Одјећа и обућа је крпљена и преправљана у радионицама Среског народног одбора у Фочи, док су гумени опанци набављани у фочанској продавници Југословенског комбината гуме и обуће "Борово".

Њемачки ратни заробљеници су прехрањивани према таблицама којима су, тачно у грам, биле одређене дневне количине и врсте хране. Постојале су одвојене таблице за здраве, за оне који су били на лијечењу, те за болесне и рањене.

Ратни заробљеници су плаћани према Рјешењу и упутству за обрачунавање заробљеничких надница, бр. 5611 од 12. јуна 1946. и Рјешењу о ослобођењу и плаћању заробљеника на раду за МНО, бр. 12394 од 17. децембра 1946. године, које је донио Привредни савјет ФНРЈ. Надница се обрачунавала према њиховим квалификацијама и обављеном послу, с тим што су одбијани трошкови издржавања. Обрачуната разлика је уплаћивана у корист Фонда за обнову земље и помоћ страдалим крајевима. Од зараде остварене прековременим радом ратним заробљеницима припадало је 50%, док је друга половина уплаћивана у корист Фонда за обнову. За нарочито залагање и успјех у раду ратним заробљеницима могле су се давати новчане и материјалне награде, с тим да нису могли понијети почасно звање ударника. Команда Заробљеничког логора је образовала комисију која је награђивала заробљенике који су у току мјесеца радили "ударнички", омогућавајући им набавку предмета за личну потрошњу или цигарета. Све је било пропраћено пригодним говором који је требало да и остале заробљенике подстакне на бољи рад.

Према сачуваним списковима, у руднику Миљевина радили су сљедећи ратни заробљеници њемачке националности: Ханс Бренер, Карл Ротхут, Валтер Хансе, Валтер Хансе, Ернест Беберстед, Станислав Колчински, Ерих Моле, Конрад Багнијевски, Франц Кичветер, Карл Зароцки, Волфганг Дул, Ханс Ремшус, Фриц Баурехт, Герхард Рајншпергер, Вили Герлах, Алберт Шаб, Мартин Шајбнер, Артур Хортер, Швајцштајн Хајнрих, Вернер Нелц, Ото Пацвалд и Херман Митман.

Поручник Бошко Василић, командант Заробљеничког логора 256 на Палама, скренуо је пажњу предузећима да поведу рачуна о кретању ратних заробљеника, јер се дешава да ови одлазе на игранке и приредбе, гдје може доћи до конфликта између њих и цивила.

Крајем 1948. Планска група Министарства индустрије и рударства НРБиХ обавијестила је Главну дирекцију за угаљ и неметале о отпуштању ратних заробљеника. Да би их задржали као квалификоване или приучене раднике, многа предузећа су им понудила склапање уговора о раду. Након што је од Републичке управе за радну снагу прибављена потребна сагласност, која је важила до 27. октобра 1950. године, са рудником Миљевина уговоре су закључили возач Артур Хортер и копачи Конрад Багнијевски, Карл Ротхут и Ханс Бренер.

Питање њемачких ратних заробљеника у Југославији коначно је ријешено 23. марта 1953, када је посљедњих 11 ратних злочинаца ослобођено даљег издржавања казне.

Силвана Вуковић, архивиста Архив Републике Српске Фоча

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.