Пруга Београд - Бар зближила море и планине

Више од 27 одсто пруге пролази кроз тунеле и иде преко вијадуката и мостова. Пруга која има 254 тунела и 234 моста дугачка је 476 километара, од чега је 301 на територији данашње Србије. Пругу је у потпуности финансирала Србија иако је она имала много шири значај. Тиме је отворен робни пут за Јадранско море.

Пруга Београд - Бар је међународна жељезничка линија изграђена у СФРЈ која је повезала главни град Југославије са морском луком.

Приликом градње пруге није се пуно обратило пажње на чињеницу да девет километара пруге пролази кроз Босну и Херцеговину, али је то касније постало занимљиво. На територији Републике Српске данас постоји такозвана "ћелија" Штрпци, али ту воз не стаје већ служи само као ћелија за посебне ситуације.

У овом грандиозном подухвату изграђена су 254 тунела у укупној дужини од 114,4 км. Најдужи тунел је "Созина" на дионици Подгорица - Бар од 6.170 метара. Сљедећи тунели по дужини су "Златибор", "Требешница", "Голеш"…

На прузи је и највиши жељезнички мост у Европи. На њој су изграђена и 234 моста у укупној дужини од 14,6 км. Мост изнад Мале ријеке је највиши у Европи. Дужине је око 500, а висине 200 метара. У стубове је уграђено 23.000 метара кубних бетона, а челична конструкција је тешка 25.000 тона.

Тачно 30. маја 1976. године из Београда је кренуо први воз ка Бару и тиме званично успостављен жељезнички саобраћај између Србије и Црне Горе. Два дана раније, 28. маја, барском пругом је прошао "плави воз", у коме је први путник био предсједник Југославије Јосип Броз Тито са супругом Јованком и његова бројна свита из свих република.

О барској прузи у својим "Сећањима" академик Дејан Медаковић је 28. маја 1976. године записао:

"Данас је прошао први воз за Бар. Велико славље. Тито говори да је пруга дело свих народа и република Југославије. Да је тако, био бих радоснији, спокојнији. Други су били противни прузи, новац нису дали и све су учинили да је спрече. Чак и у фамозној деоби фондова, Србија се одрекла преостале савезне обавезе и сама је финансирала пругу. Подаци о народном зајму биће још поразнији за друге. А сад, кад је све готово, заједно само је градили. Опет се то чини ради виших циљева..."

Још осамдесетих година 19. вијека у Србији се почело говорити о јадранској жељезници и о жељи Србије "да изађе на море". Било је много натезања, проблема, оспоравања... И ратови су учинили своје: два балканска и Први свјетски рат, па затим и Други свјетски рат, уочи кога су почели извјесни радови између Ваљева и Косјерића, на Буковима. Послије Другог свјетског рата, 20. јула 1951. године, Привредни савјет Владе ФНРЈ одобрио је садашњи правац пруге Београд - Бар, па су наредне године почели радови на дионицама Ресник - Ваљево и Титоград - Бар, а 1955. године и на дионици Прибој - Пријепоље. И у Друштвеном плану за период 1961 - 1965. године било је предвиђено да се пруга "у периоду послије 1965. године заврши у најкраћем року". И поред свега реченог, радови су споро одмицали, јер су у то своје прсте умијешала и републичка руководства Хрватске, Словеније и Босне и Херцеговине.

Одлучујућу прекретницу у наставку радова на прузи Београд - Бар имало је савјетовање о проблемима изградње пруге Београд - Бар. Ужичко савјетовање одржано је 17. јануара 1965. године.

Због све чешћих приговора, у току 1966. године Савезно и Привредно вијеће Савезне скупштине усвојили су Закон о учешћу Федерације за довршење изградње пруге Београд - Бар. Међутим, и поред Закона, Федерација није испуњавала своје преузете обавезе, са градњом пруге се и даље кубурило, политизирало и ометало. У таквој ситуацији Република Србија је од 1971. године у цјелини преузела финансирање довршетка изградње пруге кроз Србију. Расписан је и народни зајам, па је крајем маја 1976. године коначно барска пруга пуштена у редован саобраћај.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.