Протјеривање владике и бискупа

Зоран С. Мачкић
Протјеривање владике и бискупа

Наредни митинг заказан је за 20. август. У поворци формираној након митинга извјештач је избројао чак 15.000 грађана! Подсјећања ради, град је тада имао 38.000 становника.

- У име народне правде, да се као тешки народни непријатељ и зликовац извучеш из Бањалуке у року од 48 сати! - издекламовала је 21. августа у 8.30 ујутро у Владичанском двору владици Василију делегација коју су предводили просвјетни инспектор Драго Зечевић и гимназијски професор Никола Бабић. Исто то је саопштено и бискуповом помоћнику, јер је др Челик већ био у Шурковцу.

Апел за помоћ

Владика Василије се за помоћ обратио организаторима прогона. Начелник СУП-а Ирфан Карабеговић, након што је "ствар проучио", усмено је саопштио проти Ђорђу Врањешевићу "да власт не може гарантовати безбједност. Заштита се пружа појединцима кад им безбједност буде угрожена од појединаца, а овдје је у питању воља народа...". Истог дана, одлуком Синода, владика Василије је позван у Београд.

Др Челик је прије ултиматума отпутовао у Starу Ријеку, данас подијељену ентитетском границом, а отуд у Шурковац, гдје је намјеравао да одржи проповијед. У малом селу код Љубије дошло је до "спонтаног окупљања" чак 3.000 (!) демонстраната, који су од др Челика затражили да "одмах напусти њихов крај".

Брже него камион којим је он отпутовао, вијест је из Шурковца стигла у Приједор, па се и тамо "десио народ". Дописник "Ослобођења" је егзалтирано извијестио да је "неколико стотина људи присилило бискупа да се одмах укрца у воз и отпутује у Загреб". Да ли је за то било потребно баш неколико стотина људи? Зар је воз чекао само на др Челика?

У пратњи проте Ђорђа Врањешевића и протођакона Илије Адамовића, владика Василије је кренуо на вечерњи воз за Београд. Већ пред Владичанским двором чекала их је разјарена гомила.

Извјештај Синоду

"Како смо ушли у станицу и пошли ка излазу на перон, тискање је било све веће, а повици са разних страна све бучнији. Потискивали су нас док нас нису прибили уз вагоне теретног воза... Камилавку су ми пробили и оборили каменом и нестала је под ногама оних који су наваљивали на нас. Почела је да пада киша и ја сам стајао пола сата гологлав на киши, изложен разним шиканама: пљували ми у лице, покушавали да ме вуку за браду, ударали ме по глави, гађали парадајзом, гађали ме шљунком и камењем са перона...

С времена на време неки су се пробијали између кордона милицајаца и шутирали ме, неки су ме ударали рукама по слабинама, бутинама и леђима... Тежу озледу добио сам каменицом по глави изнад десног увета... Каменицом су ме ударили по десној обрви и носу. Два пута сам био оборен на перон и пао сам преко шина. Једни су ме вукли на једну, а други на другу страну, те су ми поцепали пелерину и горњу мантију."

У извјештају Светом синоду владика Василије закључује:

"За овакав поступак према мени нисам дао месним партијским и фронтовским руководиоцима никакав повод. Од мога поврата у Бањалуку, где сам остао два месеца, нисам ишао нигде ван Бањалуке, нити сам кога свештеника позивао на одговорност, ако је члан Свештеничког удружења, нити сам пак писмено ни усмено објашњавао нови Закон о верским заједницама, нити има трунке истине у дописима разних новинара по дневним листовима...".

Одлазак владике

На вијест да се владика Василије спрема да отпутује, "синоћ је на улице изашло 5.000 Бањалучана". "Органи власти имали су пуне руке посла да би спасили живот владици... У гужви која је настала око владикиних кочија, црквењак (Раде) Мачкић, на сугестију самог владике (!), задао је лаки ударац раднику Мандићу из предузећа Руди Чајавец".

Грађани су "још огорченије настојали да се пробију до кочија... Велики круг милиције, окренут лицем владици, леђима се једва одупирао притиску демонстраната".

Зашто се лицем нису окренули према "спонтано окупљеним" и спонтано искористили пендреке, извјештач не објашњава. Ако је вјеровати штампи, органи реда су, баш како и приличи, били на висини деликатног задатка.

Режимски новинар је једноставно закључио: "Распаљене масе звиждањем су испратиле владику за Београд". А колико је био објективан, остала је да свједочи крвава и поцијепана мантија владике Костића, која се чува у манастиру Жича.

 

Зоран С. Мачкић, архивски савјетник у Архиву Републике Српске

 

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана