Просвјећивање и буђење Срба
Матица српска основана је у Пешти 14. јануара 1826. године на иницијативу Јована Хаџића (Милош Светић) и богатих српских пештанских и будимских трговаца Гаврила Божитовца, Јована Деметровића, Јосифа Миловука, Петра Рајића, Андрије Розмировића и Ђорђа Станковића.
То књижевно и културно друштво, које је одиграло огромну улогу у процвату науке и културе Срба у Војводини, убрзо је почело да издаје "Летопис Матице српске", најстарији српски књижевни часопис. Матица је 1864. пресељена у Нови Сад, гдје је и сада.
Матица српска је најстарија књижевна, културна и научна институција српског народа. Потреба националне хомогенизације, просвјећивања, као и издавања српских књига, била је основни разлог формирање оваквог друштва.
Непосредни повод за оснивање Матице српске представљала је потреба за преузимањем "Сербске летописи" (каснијег "Летописа Матице српске"), тада јединог српског гласила, којем је пријетило гашење.
Први предсједник Матице српске био је правник и књижевник Јован Хаџић, а први формално изабрани секретар правник и новинар Теодор Павловић.
Матица српска од оснивања представља установу свесрпског, саборног карактера. По узору на њу, удруживаће се касније и други словенски народи у своје Матице, преузимајући од ње име, а у великој мјери и програм (Матица чешка - 1831; Матица илирска - 1842; Матица лужичкосрпска - 1847, итд.).
Матица српска има значајну улогу и у оснивању неких других установа српске културе, као што је на примјер први национални професионални стални театар - Српско народно позориште.
Своју дјелатност развијала је махом захваљујући добротворима, међу којима је најзначајнији Сава Текелија (1761-1842), који је сву своју имовину тестаментом завјештао својој задужбини Текелијануму и Матици српској.
У данашњем сједишту, задужбини Марије Трандафил из 1912. године, у улици Матице српске 1 у Новом Саду, Матица српска се налази од 1927. године.
Послије пресељења из Пеште у Нови Сад изразито се разгранава њена просвјетитељска и издавачка дјелатност, штампа се значајна серија "Књиге за народ", множе се стипендијске задужбине и легати, расписују књижевни конкурси, разгранава издавачка дјелатност, а све јаче постаје и прожимање са културом у слободној Србији.
Иако је Први свјетски рат знатно осиромашио Матицу српску, у међуратном периоду она добија на научној снази својих сарадника.
У Матици српској тада објављују Јован Цвијић, Михаило Пупин, Милутин Миланковић, Алекса Ивић, Јован Ердељановић и други. У току Другог свјетског рата Матица српска се није јавно оглашавала, а послије рата одузета јој је готово сва имовина.
У послијератном периоду она наставља да се развија превасходно у значајну научну установу, да би данас имала више од 3.000 сарадника, стотињак научних пројеката, девет научних часописа и седам научних одјељења: Одјељење за књижевност и језик, Одјељење за друштвене науке, Одјељење за природне науке, Одјељење за ликовне умјетности, Одјељење за сценске умјетности и музику, Лексикографско и Рукописно одјељење.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
