Прославе Васкрса међу Србима у Војводини кроз вијекове: Обичаји опстали упркос помодарству

Зато је Васкрсење Христово послије страдања и смрти темељ хришћанске вјере и највећи догађај у историји човјечанства.

Славећи овај велики празник наш народ је кроз вијекове развио читав низ обичаја и вјеровања, те мистичних радњи, које би требало да допринесу здрављу, напретку, заштити и проширењу породице, као и благостању и увећавању иметка. Наравно, ти обичаји се разликују од краја до краја гдје живе Срби, што скупа чини једну праву ризницу нематеријалне културне баштине и духовног насљеђа

нашег народа. Доста тих изворних обичаја је и до данас сачувано, упркос чињеници да су неки били прилагођени новим временима и уткани у савременије форме, како се аграрни начин живота постепено повлачио пред модерним. Ми ћемо, у складу са ранијом праксом писања о тим различитостима, рећи нешто о обичајима прослављања Васкрса код војвођанских Срба.

На простору сјеверно од Саве и Дунава наш народ неспорно живи још од 6. вијека, а његово прво сачувано помињање под именом Срби датира од 11. вијека. Живећи на мјесту судара разних царстава,

религија и култура, због сталних ратова и других историјских процеса, Срби су често били изложени вољним, али и невољним сеобама. Притоме су увијек са собом носили и своје обичаје, љубоморно их чували и с кољена на кољено преносили потомцима.

Долазећи у додир са другим народима, тек незнатно би их мијењали, чувајући своју аутентичну традицију. Уз језик и вјеру, чували су своје национално биће. Нешто јаче преплитање обичаја одвијало се унутар самог српског корпуса, између старосједилачког и досељеничког елемента, па ћемо ипак, уз све разлике, увијек наћи довољно идентичних традицијских садржаја, који између осталог чврсто повезују наш народ, ма гдје он живио, у једну јединствену цјелину. Насупрот тих, широм српства устаљених елемената, срешћемо и многе посебности својствене само одређеном поднебљу, као што је случај и са васкршњим обичајима у Срему, Банату и Бачкој.

Почетку Великог васкршњег поста у Војводини претходе Бијеле покладе, када се у многим мјестима једу необојена јаја и бијели лук, заштитник од нечастивих сила.

Обичај је да се потроше свајаја снесена до тог дана, јер су подложна враџбинама. Тако ће се само она снесена током поста моћи употријебити за васкршње празнике. На покладе се једе и барена шунка, крофне и мрсни колачи. Свих седам седмица поста у Војводини имају своје називе: прва се зове Чиста, јер се кућа и посуђе чисти од масноћа због поста; затим Пачиста седмица; слиједи Крстопоклоњена, па Средопосна (у средини поста); након ње Глувна, јер се везују звона да не звоне до Васкрса; шеста седмица је Цвјетна, а седма је Велика.

Цвјетна недјеља

Празник Лазарева субота или Врбица пада осам дана пред Васкрс и она је правипразник дјеце, која тад масовно одлазе у цркву. На литије иду са звончићима и убраним врбовим младицама, које по освећењу уплићу у вијенце. Уочи Лазареве суботе у Кикинди је стари обичај да се по сокацима пале ватре лазарице које млади прескачу да би се чистили од гријеха, а и доказивали спретност и храброст. Паљена је, поред велике, и мала ватра коју су прескакала и мања дјеца. Уз велику грају и весеље, у одсјају вечерњих ватри, били су чашћавани кокицама, крофнама и палачинцима из околних кућа. Сутрадан су Цвијети или Цвјетна недјеља, посвећена Христовом уласку у Јерусалим, гдје је радосно дочекан од народа. Женама је на Цвијети било строго забрањено да шију, као и на предстојећу Велику сриједу. У току Цвјетне недјеље ваља се радити у баштама и вртовима.

Читава Велика недјеља пред Васкрс била је у знаку дубоке побожности, молитве, благости и умјерености. Велики четвртак представља дан на који се Христ са својим ученицима вратио у Јерусалим, гдје је одржана Тајна вечера, када је он установио и свету тајну причешћа. У Руменки на овај дан пале ватрена улици, вјерујући да ће тако сузбити разне инсекте и наметнике, а сутрадан ће ватру палити само у црквеној порти.

На Велики четвртак није се радило осим сијања бостана, јер се вјеровало да ће тада добро родити. На тај дан су понегдје жене ишле на ријеку и дашчице са упаљеним свијећама пуштале низ воду за душе мртвих.

На Велики петак Христос је одведен из куће првосвештеника Кајафе пред римског прокуратора Понтија Пилата, који га је осудио да буде распет на крсту. То је најтужнији дан за хришћане у којем је Христ издахнуо на крсту за спасење свијета и човјека. На тај дан звона не звоне, а свештеници носе црне одежде и не служе литургију. У Новом Саду и другдје у кафанама је забрањивана музика, а дјеца се нису смјела на сокаку играти уз цику и буку. У поподневним часовима на посебно украшен сто пред олтаром износи се плаштаница (платно са Христовим ликом), која представља његов гроб, који су у неким банатским селима и у Руменки чували млађи мушкарци који су одслужили војску, смјењујући се све до Васкрса. Многи Срби у Војводини тог дана нису ништа стављали у уста све до изношења плаштанице, а и тада се узимао само сув хљеб и вода. Вјеровало се да се на Велики петак све зауставља, а земља потреса. Нигдје се није пило вино јер симболизује Христову крв, а у Сомбору

се нису ковали ексери нити боло иглом, да се не би повриједиле Христове ране. Ту се на неким салашима и околним селима у ноћи на Велику суботу још прије изласка сунца палила ватра, на којој би искокали кукуруз, а послије кували јаја.

У кући и у пољу није се радило ништа, сем бојења јаја, која су главни симбол празника и постанка новог живота. Домаћица би се прво помолила пред иконом, па у воду за барење јаја усула и мало богојављенске водице.

У неким дијеловима Војводине јаја је заједно бојила група жена, док се понегдје сматрало да јаја може бојити само ритуално чиста особа, односно старија жена или невина дјевојка. У случају смрти у кући, јаја су бојена у комшилуку. Бојило се варзилом, црвеном бојом од неког бразилског дрвета, која се још добијала из броћа, коре шљивовог или трешњиног дрвета, за жута јаја користила се луковина и боја од дивљих јабука. Мрка боја се добијала ораховином и церовом кором, а зелена боја, симбол раста и природе, помоћу сјемена коприве и коријена патлиџана, док је плава боја означавала небо и нови почетак.

Шарање

Шарало се такозваном "батик" техником, гдје су са доста пажње и вјештине писаљкама и перима са растопљеним воском цртане фигуре и линије које би остале бијеле, јер восак не би примио боју. Прављене су слике птица, цвијећа и разних орнамената. Затим су лиске дјетелине, руже, јагоде, пелина и друге, уз помоћ бјеланцета лијепљене на љуску јајета или су стављане у чарапу и тако добијале лијепе шаре. Обојена јаја су гланцана комадом бијеле сланине. У богатијим кућама јаја су украшавана жицом од срме, пантљикама и сл.

И овдје се узима прво црвено јаје да буде "чуваркућа", звано још и чувар, стражар, стражарник, страшник и крсташ. Њему се приписивала магијска моћ заштите укућана од злих сила. Оно би се чувало (понегдје у здјели воде) све до наредног Васкрса, када је закопавано у њиви ради доброг приноса, а понегдје се спуштало у ријеку да однесе сво зло које је умјесто на кућу пало на њега, као чувара током протекле године. Негдје би ради бољег урода васкршње јаје стављали у прву бразду, у жито приликом сијања или разбијало о рог волу пред орање. Оно се стављало и у мравињак, да би чељад у домаћинству била марљива попут мрава, а кад би се у кући нашло јаје са два жуманца, то је слутило скорој трудноћи газдарице.

На Велику суботу неки би сомборски салашари сијали дјетелину, а жене би мијесиле колач са млијеком "милиброд" (милцхброт), на који се стављало црвено јаје.

У другим мјестима опет за Васкрс се мијесила погача звана "ковржњак", на коју се прије печења утисну три цијела јајета. Прављени су и дјечји колачићи, онај за дјечаке звао се "батиница". У кувару Катарине Поповић, штампаном у Бечу 1860, стоји записан рецепт по којем су Новосађанке правиле бомбоне за Васкрс од шећера, млијека, црне кафе и кромпир шећера. У Срему се на Велику суботу мијесио васкршњи колач звани "буздован", а дјеца би правила гнијездо од свјеже траве, коју су брали на "ловки", а то је мјесто у шуми гдје ловци вребају дивљач. То гнијездо би метали код врата да у њега зец ноћу остави поклоне. На Велику суботу се на гробље износио и још један посебан колач и дијелио просјацима (Руменка).

Као што је знано, измоливши дозволу од Пилата, Христа су његови тајни ученици Јосиф и Никодим, са крста пренијели у Јосифов врт и положили у гробницу гдје је на Велику суботу почивао. Сутрадан ујутро је анђео Божји слетио на његов гроб, када се десио јак земљотрес, од којег су чувари гроба попадали као мртви.

Син Божји је тада васкрсао, побиједивши смрт, на безмјерну радост цијелог човјечанства, којем је отворио пут спасења.

Скоро свуд у Војводини свето Васкрсење је оглашавано дугом звоњавом црквених звона, а понегдје би, попут Срема, младићи пуцали из прангија. Устајало се рано и ради напретка умивало водом у којој је преноћило црвено јаје, дрен, здравац и босиљак, па масовно одлазило у цркву на службу. Дјеци су на Васкрс црвеним јајетом трљали образе да буду здрава и румена цијеле године. Према народном вјеровању, за Васкрс се мора устати што раније, а лећи прије поноћи.

Ко не ради тако, биће лијен и поспан током цијеле године. Сомборци би лепо одевени одлазили у цркву на литургију и град би био закрчен окићеним фијакерима и паорским колима. И у Новом Саду Срби су рано ишли на молитву, пошто би претходно направили три опхода око цркве. У неким сремским селима вјерни народ, предвођен свештеником са крстом, иконама и рипидама, чинио је литију око села. Тамо куд би они прошли паљене су велике ватре или би се у прозорима кућа палиле свијеће.

За васкршњи доручак се у сомборском крају, поред бојених јаја, послуживала барена шунка, рен и млади лук.

Касније би се за богат ручак послуживао васкршњи колач, јагњетина и остало. Кости од печења и шунке су закопаване у башту ради бољег урода. У неким сремским селима прво би се јеле пихтије, бојено јаје и колач "јајечник", а опет у Банату, осим јајетом би се мрсили и јагњећом кавурмом. У Мошорину прва јаја за доручак не љуште, већ их пресијеку ножем по пола, да би се легла живина. Новосађани су послије васкршњег ручка редовно ишли у природу на околна излетишта: Каменички парк, Раину и Футошку шуму, те у бројне баште и вртове. Ако би Васкрс пао прије или на сам Ђурђевдан, не би се спремало јагњеће, већ прасеће месо. У неким сремачким селима (Илинци, Беркасово) за Ваксрс не кољу пијетла за супу, јер је Христ прорекао светом Петру да ће га се трипут одрећи прије него што пијетао кукурикне, док у Стапару вјерују да би у том случају умро газда куће, те стога кољу кокошку. Некад се вјеровало да је велики благослов одвојити дио спремљене хране и њиме даривати сиротињу. Код Банатских Хера обичај је да на Васкрс носе шарена јаја и даривају попа, црквењака и друге, а варзило од бојења јаја мијешају са зоби и дају стоци.

Нестрпљење

Са највише нестрпљења и радости Васкрс су одувијек дочекивала дјеца, како би по дворишту тражила скривена јаја и слаткише које су старији сакрили. У неким сремским селима (Белегиш, Крчедин, Суботиште, Бешеново) обичај је да мала дјеца пјевајући Васкршњи тропар обилазе комшилук са корпицама у којима носе добијена јаја, слаткише и новац. За њих су бојена и јаја од гуске, патке или морке. Осим дарова, ту је било бурно и радосно такмичење у туцању јајима. Онај ко разбије туђе јаје узима га себи, а побједник се пун поноса шепурио и чак се сматрало да ће он током године бити успјешан у свему.

Други дан Васкрса зове се Побусани понедјељак и њиме почиње такозвана Свијетла или Томина недјеља, названа по апостолу Томи.

Вук Караџић у свом Српском рјечнику пуше: "Други дан Васкрсенија ко не иде у Цркву на јутрење, онога у Срему и Бачкој хоће да полију водом или да га баце у воду". Тог дана би неко од млађих носио васкршњи колач у кућу кума ли удате кћери, умотан у

везен пешкир или мараму "колачару". Сомборци би, као и већина Војвођана, на тај дан излазили на гробље са јајима и другим понудама, уређивали гробове, а свештеник би држао заједнички помен за све умрле, док у Срему на гробље иду негдје на тај, а негдје на сутрашњи дан.

Овај понедјељак зове се још и водени, јер би "дотјерани момци поливачи" обилазили куће дјевојака које би поливали водом "да би са њих сапрали грехове". Новосадски поливачи би обавезно јахали на коњима, посебно они са Салајке и Подбаре у астраган шубарама и чизмама и они су, као банатски бећари, осим воде носили бочице мириса да попрскају дјевојке.

По сомборским би сокацима, праћени музикантима, пјевали: "Устај цуро и сукњу навлачи, ево теби иду поливачи". Дјевојке су биле дужне сњима поиграти коло и послужити их јелом и пићем тј. показати како ће бити вриједне и способне домаћице. За поливаче су спремале нарочит шупљи колач који би ови низали на штап, па се знало колико су дјевојака полили.

Момци су тако мјеркали будуће "суђенице" и коју би цуру момак обилно поливао водом, био је знак да би скоро његови сватови могли доћи пред њену кућу. У сјеверном Банату момци би још увече

на Васкрс струковима зеленог жита китили дјевојачке прозоре и на тај начин им поручивали да ће их сутра походити поливачи. Они би такође сутрадан и пред цркву доносили шкаф с водом, па би и ту намоченим струковима жита прскали дјевојке које излазе из цркве са литургије (Нови Кнежевац). Понегдје би на Васкршњи уторак и дјевојке у групи ишле по комшилуку и поливале момке.

Реликт прошлости су и разне празновјерице, као она да на водени понедјељак не ваља прати рубље, јер би жене могле добити водену болест или да не ваља насађивати квочке, јер ће јаја бити воденаста, односно мућкови.

Понегдје у Банату и Срему су стари бранили да чобани и свињари на Васкрс једу бојена јаја, да стока не добије болест "супуркат". У многим селима задржао се обичај да се све од Васкрса до Спасовдана четвртком није орало, због вјеровања да може угинутиво у јарму.

Ово је само дио онога што као духовно насљеђе баштине Срби из Војводине. Судећи по масовности, побожности, али и радости са којом се прославља највећи хришћански празник, ови васкршњи обичаји ће сигурно у највећој мјери опстати упркос помодарству и све агресивнијој медијској најезди неких туђих елемената, који не припадају српској традицији. Посебно је важно са најближима подијелити радост Васкрсења и сачувати духовну димензију разника, како се он не би претворио само у гастрономска и друга претјеривања.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.