Приватни живот масовног убице

Наводно је ријеч о о стотинама писама које је заповједник СС јединица (Шуцштафел) Хајнрих Химлер слао својој жени Маргарети (Марги) у периоду од 1927. године, до слома нацистичког царства и његове смрти 1945. Садржај тих писама је дјелимично и објављен, а осим писама ту су и разне фотографије, дневници, рачуни из домаћинства Химлерових чак једна књига са рецептима, које је наводно сакупила Марга Химлер, пише Дојче веле.

Михаел Холман, предсједник њемачког Државног архива је потврдио аутентичност докумената, иако није најјасније њихово поријекло. Узгред, писма су на увид дати само као фотонегативи. Амерички војници су наводно на крају рата покупили сва документа из куће Химлерових на Тегерншком језеру, али одговор на питање како су онда доспијела у Израел и у власништво Хаима Розентала и даље изостаје. Он је наводно ова документа 2007. године продао оцу редитељке Ванесе Лапе. Оригинали су наводно још увијек у једном сефу у Тел Авиву.

Кога би то могла да занима?

У породичним писмима једног од најближих сарадника Адолфа Хитлера и вође одреда смрти у чијој су надлежности били сви концентрациони логори нацистичког режима, нема ничег спектакуларног. То су дијелом љубавна писма слата супрузи, у којима се Химлер осврће и на свакодневницу, не помињући злочине, чије је извршење масовно наређивао. Себе види као одлучног, опасног борца и убјеђеног антисемиту.

Писма и разна друга докуемента, у сваком случају, пружају увид у породичних живот Химлерових, али у томе нема ничег новог, каже историчарка Бетина Штангнет. „Приватни живот Химлера није никаква непознаница. Још прије десет година су објављени одломци дневника његове супруге и тада то нико није сматрао некаквим историјским благом.“

Генерално гледано, свједочанства о приватним животима нацистичких главешина, нису ништа ново, а при томе нису ни претерано занимљива. Штангнет је дуго проучавала живот Адолфа Ајхмана, помиње још један случај: „Прије годину и по, појавила су се љубавна писма Јозефа Гебелса на аукцији, али нико није желио да их купи“, прича ова историчарка.

Јан Ерик Шулте, историчар у Институту Хане Арент, који се бави истраживањем тоталитарних режима, има другачије мишљење. Он оваква документа сматра „јединственим“. Приватне биљешке, Шулте сматра веома занимљивима и вјерује да ће допринијети истраживању лика и дјела Хајнриха Химлера.

Воајеризам увијек добро иде

Додуше и он сматра како фасцинација писмима масовног убице једва да има некакве везе са науком: „Велико занимање јавности се може објаснити и како сва та писма и личне биљешке стварају утисак како сте се приближили тој особи“, објашњава Шулте.

То мишљење дијели и Бетина Штангнет, мада она у томе не види ништа похвално, за њу су то „приче налик провиривању кроз кључаницу“. „Детаљи о приватном животу радо се читају и тај феномен је стар колико и воајеризам. Један 'Хајни' се лакше може поднијети него 'Рајхсфирер' који проповеда како се може бити масовни убица, а истовремено и пристојна особа. Такве тривијалности никога не боле, само су ужасно досадне.“

Она у објављеним документима није нашла ништа од чега би јој застао дах. „Истраживачи ће ту и тамо пронаћи неку ситницу, детаљ који би могао да буде занимљив. Али Химлера не можемо тумачити на неки другачији начин. Нико никад није сумњао, како је он био злочинац“, сматра Штангнет.

И историчар Шулте се нада како неће доћи до неког другачијег тумачења и трагања за разликама између Химлера „приватно“ и нацисте, између оца и породичног човјека, и масовног злочинца. „Обојица су у истом кошу, не постоје два Химлера, био је само један“, подвлачи Шулте.

Реклама за филм?

А о том „једном“ Химлеру, већ се доста зна, чак и о његовом приватном животу и ономе што баш није навелико писао својој супрузи. Као син добростојећег директора гимназије, он је свој малограђански провинцијални дух радо прикривао животом супруга и оца једне ћерке и једног усвојеног сина. Чак и однос са љубавницом Хедвиг Потхаст објашњавао је „проблемом“ освојених „животних простора“ за које неће бити довољно „аријеваца“, који би их населили па се залагао за полигамију.

И од тог „одлучног, опасног борца“ каквим се представља у историји није остало забиљежено баш ништа. Док су и Хитлер и многи његови блиски сарадници били ветерани Првог свјетског рата, он није провео ни дана на ратишту, него је капитулацију дочекао у Војној академији, коју такође није завршио. И његово хапшење 1945. године, када је разни злочинац покушао да умакне у официрској униформи обријаних бркова, није нешто чиме би се ико могао да похвалити.

Откривена писма требало би у цијелости да буду објављена почетком ове године у издању историчара Михаела Вилта и „пранећакиње“ нацистичког злочинца, Катрин Химлер. Осим тога режисерка Ванеса Лапа ће на предстојећем Берлиналу представити свој филм „Пристојан“, заснован на Химлеровим писмима.

Историчарка Бетина Штангнет не сумња како би тај материјал могао да послужи за добар филм. „Такви извори допуштају умјетницима нове перспективе и контрасте какви су нам понекад потребни како би нешто боље разумјели. Али да ли редитељка себи чини услугу, кад са таквом помпом најављује филм, које финансира и лист 'Die Welt', у то нисам баш сигурна“, каже Штангнет.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.