Прије 90 година убијен је краљ Александар Карађорђевић: Херој који је промијенио судбину Балкана

Из Првог свјетског рата Александар Карађорђевић, тада регент престолонасqедник, изашао је као ратни заповједник овјенчан славом и изузетним међународним угледом.  

Као резултат ратних побједа, 1. децембра 1918. регент Александар је у Београду, у палати Крсмановић, на Теразијама, његовој привременој резиденцији, прогласио стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Видовданским Уставом 1921. коришћен је назив Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, да би 1929. земља била преименована у Краљевина Југославија. 

Александар Карађорђевић рођен је 16. децембра 1888. године, гледано по грегоријанском календару, као другорођени син кнеза Петра И Карађорђевића, потоњег краља, и Љубице, Зорке, рођене Петровић. Син кнеза Александра који је владао Србијом од 1842. до 1858, унук вожда Карађорђа, кнез Петар, иако рођен у Београду 1844. године, од 1858. до Мајског преврата 1903, налазио се у емиграцији. Србијом је владала династија Обреновић.

Пошто су краљ Александар Обреновић и краљица Драга убијени у Мајском преврату, маја/јуна 1903. на престо Србије доведен је кнез Петар Карађорђевић, крунисан за краља септембра 1904.

Тај догађај означио је суштинску промјену, не само у унутрашњој политици Србије. Показаће се временом да је то био и почетни моменат нове орјентације земље. Исто тако, стил владавине је потпуно промијењен. У вријеме Обреновића, и краљ Александар, а поготово краљ Милан, неговали су манире углавном уобичајене за оновремене европске дворове. Постојала је видна недодирљивост краљевског дома, одијељеност од стварности земље, извесна театралност и удаљеност. 

Нови владар Србије, краљ Петар Први Карађорђевић, био је напротив народски владар, скроман, штедљив, сасвим непретенциозан. Манирима је више личио на војника него на ондашње владаре. Стари краљ, иначе полазник француске војне академије, ратовао је у Француско пруском рату 1870/1871. када је и одликован, и у Босанскохерцеговачком устанку 1875/1877, под именом Петар Мркоњић.

Имао је троје деце, Јелену (1884 - 1962) удату 1911. за руског великог кнеза Јована Константиновича Романова, Ђорђа (1887 - 1972) и Александра (1888 - 1934) потоњег краља.

Старији син Ђорђе био је престолонасљедник од 1903. до марта 1909, када је био приморан да се повуче. Постојала је на ту тему такорећи општа сагласност, због његовог самовољног  и необузданог  понашања. Сам краљ Петар марта те 1909. није више имао дилему да би ваљало да се Ђорђе, који је постао предмет опште подозривости ако не и омразе, повуче.

Престолонасљедник је потом постао млађи брат Александар, који се у то вријеме налазио на школовању у Санкт Петербургу, у Пажевском корпусу, под окриљем Николаја Другог Романова. Претходно се школовао у Женеви. Његовао је, показаће се, битно другачије манире од старијег брата, био је тих, опрезан, промишељен, одговоран, попут оца највише је личио на војника.

Престољонаследник Александар вјешто је водио Прву српску армију у Првом балканском рату 1912. године, у величанственим побједама на Куманову и Битољу, кључним поразима Турака у том рату. Срби су потом, нападнути од Бугара, однијели побједу на Брегалници 1913. Побједама у балканским ратовима Краљевина Србија одиграла је кључну улогу у одстрањивању Турске из Европе, изузев мањег дијела историјске Тракије са Цариградом. 

Плод великих побједа Србије у балканским ратовима било је ослобођење Старе и Јужне Србије, односно данашњег Косова и Метохије и Северне Македоније. Иако је побједа била помућена пошто Србији није дозвољен излаз на Јадран, оштрим наступом Аустроугарске па и Италије чињеница да је најзад ослобођено царско Скопље или Призрен силно је подигла национални понос.

Јуна 1914. године стари краљ Петар препушта му управу земље. Престолонаследник Александар постаје регент. Трагичан стицај околности хтио је међутим да се крајем тог мјесеца догоди атентат у Сарајеву који ће послужити као изговор да Србија буде увучена у нови рат. На Видовдан, национални револуционар, младобосанац, Гаврило Принцип, усмртио је надвојводу Франца Фердинанда наследника престола Аустроугарске. Ова трагедија биће искоришћена као оправдање за напад на Србију, чиме је изазван Први свјетски рат.

Регент Александар предводио је српску војску током Првог свјетског рата. Успјеси Србије изненадили су тада свијет, послије великих побједа на Церу и Колубари 1914. Беч је тадашње успјехе Србије доживио као страховито понижење. Оскар Поћорек који је заповиједао офанзивом на Србију, склоњен је. У јесен 1915. Аустроугарској се на фронту против Србије прикључују Нијемци, а затим и Бугари, са истока.

Нападнута са сјевера, запада и истока, неупоредиво надмоћнијим непријатељем, српска војска приморана је на повлачење. Послије трагичне епопеје одступања преко планинских врлети од Косова, односно Метохије, пут обала Јадрана, у зимским данима 1915/1916, српска војска је, након опоравка на Крфу, пребачена априла/маја 1916. у залеђе Солуна. Британци и Французи су на том потезу послије пораза на Галипољу поступно стварали Солунски, или по другима, Македонски фронт.

Прве озбиљне побједе, уз тешке жртве, Срби ће постићи на Кајмакчалану, тада граници Краљевине Србије, септембра 1916. када је ослобађан и Битољ. Побједама на Кајмакчалану Срби су ослободили дио окупиране отаџбине, што је тада имало огроман психолошки ефекат.

Прелом је услиједио средином септембра 1918. пробојем Солунског фронта. Српска војска изнијела је тежишни дио напора који је довео да распада фронта и одмах потом даљег пробоја на сјевер. Убрзо затим Бугарска је иступила из рата, потписала је капитулацију. Слиједиће распад Аустроугарске, па капитулација Њемачке 11. новембра, чиме је Први свјетски рат окончан.

Разумије се да су тадашње побједе српске војске биле резултат не само руковођења у чему је посљедњу ријеч имао регент, односно од 1921. краљ Александар, него и квалитета официрског кадра оновремене Србије. Тако је Радомир Путник за побједу у Кумановској бици добио чин војводе. Степа Степановић награђен је на истовјетан начин за побједу на Церу, Живојин Мишић по побједи на Колубари. Петар Бојовић је чин војводе добио након пробоја Солунског фронта.

Београд је ослобођен 1. новембра 1918. Потом је напредовање настављено ослобађањем земаља настањених Србима и уопште Јужним Словенима дотадашње Аустроугарске. Српска војска је тада доспјела до Темишвара, Печуја, алпских масива, Ријеке. Већ Нишком декларацијом, владином изјавом, коју је затим потврдила и Скупштина, децембра 1914, државни врх Србије прокламовао је да је ратни циљ Србије ослобођење свих Срба, Хрвата и Словенаца.

Уједињење је регент Александар прогласио 1. децембра 1918. у Београду, чиме су, вјеровало се, коначно остварени национални циљеви.         

Основно начело новог државног концепта било је становиште да постоји, или да га ваља градити, југословенско заједништво, јединствен троимени народ, што је још доследније спровођено по увођењу личне владе краља Александра 1929, послије трагичних догађаја у Скупштини када је неурачунљиви Пуниша Рачић, увријеђен, пуцао на посланике ХСС-а. Уз промјену имена државе, тада је изведена и територијална реорганизација, с намјером превазилажења наслеђених подвојености. Уведена је управна подјела на девет бановина и подручје Управе града Београда.

Досљедно је спровођен грађански модел друштва, што се огледало у аграрној реформи, односно одузимању земље од велепосједника страног поријекла. Огроман дио сељака у Словенији, Далмацији, Славонији, Хрватској, Босни тада је први пут добио земљу. Претходно, проценат беземљаша у тим покрајинама био је огроман. Бивши власници су обештећени. Лична влада краља окончана је доношењем новог Устава септембра 1931.

Краљ Александар Карађорђевић, без дилеме један од највећих владара у историји Срба, убијен је 9. октобра 1934. у Марсељу, приликом званиче посјете Француској. Убијен је творац земље, носилац и државне и националне идеје Југославије.

Позадина атентата није јасна. Непосредни извршилац био је Бугарин. Организатор је био усташки зликовац Еуген Дидо Кватерник. На краља је претходно бар у два наврата покушан атентат, као 1921. у Београду, када је почнилац био Спасоје Стејић, комуниста. Усташе су покушале да га убију и приликом посјете Загребу децембра 1933. Атентатори су,међутимм били притиснути масом која је поздрављала краља. Нема дилеме да су усташе уживале подршку Мусолинијеве Италије, као и Мађарске. Совјетска историографија потенцирала је да иза убиства стоји Берлин, односно нацистичка Њемачка, са друге стране, поједини аутори из оквира руске бијеле емиграције тврдили су да се у далекој позадини убиства краља Александра налазе совјетске тајне службе.

У складу с тестаментарном жељом почившег краља земљом је надаље управљало Намјесништво чија је прва личност био кнез Павле Карађорђевић, до пунољетства краља Петра Другог.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.