Прије 35 година пао је Берлински зид: Почетак историјских промјена у свијету (ФОТО; ВИДЕО)

Пад Берлинског зида није само довео до нестанка Њемачке Демократске Републике, већ је покренуо историјске промјене у Европи и свијету -, од распуштања источног Варшавског блока, па до распада Совјетског Савеза.

Зид је пао послухе великих протеста, а током његовог постојања, колико се зна, 5.075 особа је пребјегло на Запад, док је 138 погинуло покушавајући бијег.

Савезници су Њемачку, после издвајања источних дијелова (Померанија, Шлезија, Источна Пруска и друго) након пораза у Другом свјетском рату маја 1945. подијелили на окупационе зоне.

Од британске, америчке и француске зоне образована је доцније Савезна република Њемачка, док је совјетска окупациона зона постала Демократска република Њемачка (Источна).

Истовјетна је била ситуација у граду Берлину.

Градња Берлинског зида започела је августа 1961. године, а његова укупна дужина била је 155 километара.

Зидом је требало да источни дио града, претходно совјетска зона Берлина, физички буде одвојена од западног дијела града, односно британске, америчке и француске зоне.         

Кључни циљ био је онемогућавање преласка становништва, заправо бјежање из совјетске зоне пут Запада.

Уобичајено се сматра да је до 1961. са простора Источне Њемачке, односно совјетске зоне на Запад прешло око 3,5 милиона грађана, од чега више од двије трећине до 1952. године.          

Источна Њемачка је заправо све вријеме била суочена са депопулацијом.

У вријеме уједињења Немачке 1990. ту земљу је настањивало око 16 милиона становника, 1970. било их је 17 милиона, а 1950. више од 18 милиона. 

Притом, власти Западне Њемачке, односно званично Савезне Републике Њемачке, сваког грађанина Источне Њемачке, дакле Њемачке демократске републике који би пребјегао на Запад, награђивале су замашном финансијском подршком. 

Прва посљедица пада Берлинског зида новембра 1989. била је оно што Нијемци званично називају "поновно уједињење".

У стварности, било је то заправо присаједињење дотадашњег ДДР-а Савезној Републици Њемачкој.

Још крупнија посљедица пада Берлинског зида било је распуштање Варшавског пакта, окончано формално првог дана јула 1991.

Варшавски савез образован је маја 1955. као реакција на постојање НАТО (Сејеверноатлантски савез) утемељеног априла 1949. године.       

Иако је по окончању Хладног рата било наговештајан да ће и западни блок бити распуштен то се није догодило.

Михаил Горбачов је тврдио да му је то обећано, али стварност је била другачија и све земље претходног совјетског блока увучене су у НАТО, чак и три прибалтичке републике распуштеног Совјетског Савеза. 

Ток догађаја

Више догађаја довело је до пада Берлинског зида прије 35 година, новембра 1989.

Прухе свега, дугогодишњи неприкосновени лидер Источне Њемачке (ДДР) Ерих Хонекер, челник Партије социјалистичког јединства Немачке, изненада својевољно одлази са власти, послије разговора са Михаилом Горбачовом.

Хонекер, који је по свему био чврсти присталица начела на којима се темељио режим земаља источног блока, суочивши се са новим тенденцијама за које се опредијелио Горбачов, поднио је оставку 18. октобра 1989. што је тада изазвало запрепашћење. 

Први крупни протести догодили су се у Лајпцигу 9. октобра, када се на улицама појавило чак 70.000 демонстранта.

Прекретница је била и чињеница да полиција, односно милиција, како се та служба звала у земљама источног блока, није реаговала и поред чињенице да је окупљање те врсте било нелегално и претходно је увијек одлучно разбијано.  

Нема никакве дилеме да је демонтирање источног блока започело у самом његовом средишту, односно у Москви.

Михаил Горбачов је извјесно, одлучан да спроведе суштинске реформе, јасно ставио до знања "старој гарди" на челним мјестима у земљама источног блока да Москва неће подржати евентуалну употребу репресивних мјера с циљем очувања, како је вјеровао, превазиђених режима.

Промјене које је Горбачов покренуо претходно у Совјетском Савезу, познате као "перестројка" и "гласност", убрзо су се одразиле и на друге чланице совјетског блока.

Показаће се, мјере које је он покренуо иако су реално донијеле ослобађање у домену јавне ријечи, на економском пољу су имале негативне посљедице.  

На простору Источне Европе реакције су биле различите.

У Мађарској је готово одмах почело "отопљавање".

Истина, и претходно је власт у Будимпешти била у извјесном смислу најлибералнија унутар тог блока, заслугом локалног челника Јаноша Кадара.

У Источној Њемачкој промјене су биле видне тек после повлачења Ериха Хонекера.

Већина источноеевропских земаља у промјене је заправо ушла под притиском и насупрот воље локалних елита.

У Чехословачкој, међутим, и као наслеђе Прашког прољећа, односно сјећања на међуратну демократију у тој земљи, промјене су одмах биле широко популарне.

Пољска је била специфична, а широко незадовољство које је у њој све вријеме постојало довело је до масовног опозиционог покрета Солидарност, званично синдиката, у чему је огромну улогу имала римокатоличка црква.

Суочен са немогућом ситуацијом, у страху од могуће реакције Москве, попут оног што се 1956. догодило у Мађарској, односно 1968. у Чехословачкој, децембра 1981. генерал Војћех Јерузелски извршио је државни удар у Варшави и увео војну управу.

По паду Берлинског зида он је одмах мудро омогућио, и подржао, поступну транзицију ка демократији. 

Мађарске власти њета 1989. године уклониле су жичане препреке које су деценијама стајале на граници са Аустријом, код Шопрона.

Тада је представљено да је то једнократан догађај са наводно добросусједском намјером.

Тадашњи предсједник владе у Будимпешти, Миклош Немет, нескривено опредијељен за промјене, донио је такву одлуку у склопу организације нечег што је названо "Паневропски пикник" управо на граници двије земље. Било је то 19. августа 1989.

Организатор је био Ото фон Хабзбург, син посљедњег монарха Аустроугарске, цара и краља Карла, иначе дугогодишњи посланик Европског парламента, ког никада није напустила нада да ће Хабзбурзи поново имати важну улогу.  

Отварање границе са Аустријом искористило је тада више стотина грађана ДДР-а, да пребјегне на Запад.

Тим поводом, еемачки канцелар Хелмут Кол изјавио је да је "први камен Берлинског зида срушен у Мађарској".

Упркос првобитном саопштењу, Мађарска је већ наредног мјесеца потпуно отворила границе. То је надаље значило да је бијег на Запад почео да добија масовне размјере. До краја септембра око 30.000 Нијемаца побегло је преко Мађарске.

Убрзо потом Михаил Горбачов 7. октобра борави у Берлину гдје јавно позива Ериха Хонекера на реформе.

Посљедице су убрзо биле видне на улицама Источне Немачке. Услиједило је како повлачење Хонекера тако масовни скупови широм Источне Немачке.

Посијле масовних немира у Лајпцигу, два дана након што је Горбачов јавно прозвао Хонекера, када се окупило чак 70.000 демонстраната, непуних десет дана доцније, 18. октобра, Ерих Хонекер подноси оставку. Замијенио га је Егон Кренц.

Услиједило је 4. новембра  окупљање око пола милиона демонстраната на Александерплацу, у Берлину.

Потом је 9. новембра Политбиро Партије социјалистичког јединства Немачке, који је предводио Егон Кренц, донио одлуку да се грађанима ДДР-а допусти емигрирање.

Та одлука је међутим ипак била условна, подразумијевала је административне процедуре.

Међутим, Гинтер Швабовски, представник Политбироа за јавност, медијима је пошто је то тијело донеијло одлуку о слободи кретања, изјавио да она ступа на снагу одмах, што није одговарало истини.        

То је био окидач. Послије његове изјаве, те вечери, 9. новембра, услиједио је стампедо грађана Источне Немачке на Берлински зид.

Притом, припадници служби безбједности ДДР, обезбјеђење границе, нашавши се у потпуно новој ситуацији, суочени са својеврсном навалом грађана на граничне прелазе, у недостатку одговарајуће нове инструкције, одустају од чувања границе.

Био је то крај како самог Берлинског зида, тако убрзо и Њемачке демократске републике, па и Варшавског пакта.

Талас  промјена однијеће потом и самог Михаила Горбачова, па и Совјетски Савез.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.