Повратак у отаџбину
Прије 130 година, 19. јула 1883. године, на брдашцу Стражилово изнад Сремских Карловаца свечано су положени посмртни остаци великог српског писца Бранка Радичевића, пренесени из Беча, гдје су претходно деценијама почивали.
Радичевић је на омиљено Стражилово пренесен три деценије послије смрти и сахране у Бечу, јуна 1853. године, чиме је испуњена пјесникова жеља. Тај догађај искоришћен је 1883. за велику националну манифестацију Срба, са обје обале Дунава, и готово да није било истакнутије личности у Срба која није пожурила да допринесе Бранковом постхумном повратку.
Споменик
Ту, на Фрушкој гори, подигнут је невелики, пригодан споменик, дјело архитекте Светозара Ивачковића, са урезаним епитафом у његовом маниру: Млого хтео, млого започео, час умрли њега је помео.
Споменик у виду високог стећка израђен је од камена из каменолома у Топчидеру, у који су такође уграђени камени елементи из разних крајева које су настањивали Срби, попут Ловћена, Динаре, Фрушке горе, Велебита, Пљешивице, Вршачке куле, Авале и Клека.
Споменик је постављен на коти 32 с које се простире поглед преко Дунава на равницу Бачке. Споменик је недавно обновљен средствима некадашњег ђака Карловачке гимназије, проф. Миодрага Радуловачког са Универзитета Илиноис у Чикагу, и АП Војводина.
Биографија
Радичевић је рођен 28. марта 1824. у Броду на Сави, данас Славонском Броду, а умро је опхрван тада неизљечивом туберкулозом 18. јуна 1853.
Рођен је у породици аустријског, крајишког чиновника Теодора Радичевића, преводиоца Шилера. Школовао се у Земуну, у гимназији у Сремским Карловцима, а од 1843. на правним студијама у Бечу, гдје се зближио са Вуком Караџићем, Ђуром Даничићем и међу првима усвојио Вуков правописни стандард.
Њих тројица су током 1847. године објавили: Вук - “Превод Новог завета”, Даничић - “Рат за српски језик” и Бранко своју прву збирку “Песме”. Другу књигу издаје 1851, а трећу је објавио његов отац, постхумно.
Рад
Радичевић се у Бечу активно укључио у рад тамошњег српског омладинског круга, преводио је, читао, цртао - показујући таленат и у тој области. Пошто је оболио од туберкулозе, започео је студије медицине, за које је добио стипендију српског књаза Михаила.
Није имао ни тридесет када га је болест побиједила, али су иза њега остали непревазиђени лирски стихови у којима су опјевани његови омиљени Карловци, радости живота и необуздане младости.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
