Понижавања великих српских војсковођа

Крф, децембар 1915. године по старом календару. Српска влада на челу са Николом Пашићем и престолонасљедником Александром Карађорђевићем је неумољива. У насталој атмосфери међусобног оптуживања ко је крив за трагични исход ратовања и Албанску голготу, да би се прикрило неразумно одбијање Лондонског уговора и посвећеност стварања заједничке државе троименог народа, сва одговорност је пребачена на војну команду. Наравно, на челу са начелником штаба Врховне команде, војводом Радомиром Путником.

Човјек који је дванаест и по година био министар војске и начелник Главног генералштаба, потом штаба Врховне команде, творац новог устројства војске, стратег побједа у балканским ратовима и понижавајућег пораза Аустроугарске армије, био је смијењен. А како то међу Србима бива, војвода ће за смјену сазнати од војног благајника, када је добио плату без додатка који сљедује начелнику штаба.

Један војсковођа симболичног презимена Путник, отпутовао је у историју. На његово мјесто доћи ће Петар Бојовић, који ће наредне двије године опорављати војску и водити је у пресудном пробоју Солунског фронта. То ће бити посљедњи сусрет двојице војника чији су животи и остварења дубоко повезани са историјом Србије на прелому двају вијекова, као и свему што је претходило у деценији пред избијање Великог рата. Обојица се нису опредјелили за војнички позив из жеље за авантурама, већ из дубоког осјећања да само војници могу да остваре достојанствен живот свом народу.

Иако нису били вршњаци дуго су и предано сарађивали. Први, онај старији, Путник, је рођен, а други ће завршити свој живот у јануару. Та чињеница поново ће их ових дана спојити у појединим медијима који ће подсјетити на њих.

Путник је био старији десетак година. Рођен је у Крагујевцу 12, односно 24. јануара 1847. године. Готово сви војни историчари и његови биографи се слажу у оцјени да је био најзначајнија и најтрагичнија фигура међу српским војводама, који ће из једног пораза и једне недоличне смјене ући у легенду.

Баш онако како је његов прадједа Арсеније, предвођен имењаком Чарнојевићем, са Косова кренуо у Велику сеобу пут Панонске низије. Педантни Угари пописујући досељенике који су пристигли у Белу Цркву, уз име његовог претка дописали су презиме Путник, јер је он себе назвао "путником у непознатом правцу".

Војну академију је уписао 1861. Завршио је као осми у класи. Војевање је започео 1876. године у рату с Турцима и ниједан га рат више неће мимоићи. Није се повијао пред властодршцима. То ће осјетити и краљ Милан Обреновић када је од Путника, који је био предсједник испитне комисије, тражио да један његов миљеник положи мајорски испит. Добио је одговор:

"Положиће ако буде знао!"

Официр није знао и није положио. И краљ га је пензионисао... Послије Мајског преврата и доласка на престо краља Петра I Карађорђевића, постаје начелник Генералштаба.

Кад је почетком новембра 1906. потписан уговор са Французима за куповину 180 пољских, 36 брдских и осам коњичких топова, фабрика је Путнику хтjела да поклони револвер. Он је одмахнуо руком и рекао:

"Нећу да ме после неко пита зашто је Шнајдер мени дао револвер."

Напад Аустроугарске на Србију затиче војводу Путника у аустријској бањи Глајхенберг гдје је био на лијечењу. Све дилеме зашто су га бечке власти пустиле да се врати у Србију развијао је Конрад фон Хецендорф, начелник Генералштаба Аустроугарске војске: "Ја сам цару предложио пуштање Путника. Много је боље да Србима командује стари необразовани Путник него један од млађих генерала школован у Француској."

Умро је 17. маја 1917. године у Ници. Ковчег с његовим посмртним остацима остављен је у прозору цркве на Руском гробљу. И ту је стајао годинама. Тек када су двојица француских генерала поручила: "Или га пренесите у своју земљу и сахраните, или дајте да га ми Французи сахранимо", послије више од девет година од његове смрти, сахрањен је 7. децембра 1926. на Новом гробљу.

Танана нит која прати судбине двојице војвода и слична је судбини њихових породица које су теране са својих огњишта ратовима и глађу. Путников насљедник на мјесту начелника Генералштаба Петар Бојовић рођен је 4, односно 16. јула 1858. у селу Мишевићи код Нове Вароши. Његов отац се доселио из Васојевића, из села Бојовића код Андријевице. С прољећа 1867. године они из Старе Србије прелазе у село Радаљево код Ивањице.

Бојовић је гимназију завршио у Београду са одличним успјехом. По завршетку гимназије, у октобру 1875. уписује Артиљеријску школу, коју је завршио као први у класи.

Петар Бојовић је учествовао у шест ратова и одликован је са 26 српских и југословенских, као и 16 руских, француских и британских одликовања. Под његовом командом успјешно је изведена Сремска операција у којој је Прва армија прешла Саву и продрла у Срем. У овој операцији је рањен. У јесен 1915. године спречио је продор Бугара на Косово, чиме је осигурано повлачење преко Црне Горе и Албаније ка југу.

Бојовић је као начелник Штаба Врховне команде руководио повлачењем кроз Албанију и он је изабрао локацију на Крфу на коју се склонила српска војска. Командовао је српском офанзивом на Кајмакчалану, гдје је српска војска поразила бугарске јединице у кључној и предсудној бици за окончање Великог рата. Због сукоба са француским генералом Гијомом, подноси оставку на мјесто начелника Штаба Врховне команде и поново преузима команду над Првом армијом са којом 1. новембра 1918. године улази у Београд. По пробоју Солунског фронта унапређен је у војводу и био је посљедњи официр коме је тај чин додијељен.

Био је врстан познавалац стратешке употребе коњице и ваљда први официр који је осјетио значај авијације у ратним вихорима. Захваљујући њему је у опсади Скадра први пут полетио један авион са ратним задатком.

У НОВОЈ држави био је кратко начелник Главног генералштаба војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Одбија да буде министар, рекавши да је он само војник, и одлази у пензију крајем 1921. године. За разлику од Хрвата који су се борили у редовима Аустроугарске војске које је краљ Александар тетошио, војвода Бојовић је потонуо у заборав. У пензији је провео 20 година, мирно и повучено дочекавши почетак Другог свјетског рата.

О личном животу поручника Петра Бојовића у његовом официрском досијеу остали су подаци о једној казни и двије вјеридбе. Средином 1882. године кажњен је са десет дана затвора, зато што је у кафану ушао кроз прозор. Постоје и два министарска одобрења за женидбу, што говори о његовој склоности према женама. Као генералштабни мајор Петар Бојовић је у Крагујевцу упознао Милеву Јовановић, кћерку трговца Николе Јовановића. Вјенчали су се 4. јуна 1893. у Саборној цркви у Крагујевцу. Са њом је имао шесторо дјеце, четири сина и двије ћерке.

Послије војног пуча 27. марта 1941. године, војвода Петар Бојовић је у својој 83. години, 3. априла 1941. године поново активиран и именован за врховног инспектора Војске Југославије.

ЗНАЈУЋИ шта војвода Бојовић значи за српски народ, одмах по доласку Нијемаца у Београд, Франц Нојхаузен, Хитлеров лични опуномоћеник за Србију, нуди му сарадњу са снагама Рајха.Војвода је њемачком изасланику одговорио:

"Господине, Ваша војска у овом тренутку је окупатор моје земље и ја ни у каквом облику, док окупација траје, војском не могу са Вама сарађивати."

Почетком децембра 1942. године војвода Бојовић успијева да упути писмо Дражи Михаиловићу у коме му шаље "очински поздрав и војничку заповест: Напред у победу, за краља и отаџбину".

Готово цио рат провешће у кућној изолацији. Долазак ослободилаца у Београд донијеће и највеће понижење великом војсковођи. Група партизана упала је у његову кућу у Трнској улици на Врачару. Када су видјели његову свечану униформу и шапку, умјесто да се поклоне и одају почаст војнику који је крварио и за њихову слободу, младићи са петокракама на војничким капама искали су бијес на деведесетогодишњаку.

Од повреда задобијених од овог батинања војвода је преминуо 20. јануара 1945. године. Сахрањен је без икаквих почасти, а његови земни остаци пребачени су таљигма на Ново гробље. Савременици свједоче да је на Радио Београду објављена вијест да ће свако ко дође на сахрану војводе Бојовића бити ухапшен.

"Планина Путник названа је у знак вјечног сјећања на мушкарце и жене из савезничких оружаних снага у Србији и њиховог вође, војводе Радомира Путника (1847-1917). Србија је изгубила четвртину свог становништва, како припадника војске, тако и цивила за вријеме Првог свјетског рата (1914-1918). Ова жртва била је дио канадских и савезничких борби у Европи против три царевине у циљу заштите људских права и слободе човјечанства."

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.