Погледајте филм о масовном страдању Срба у Подрињу VIDEO
Сребреница - Документарни филма "Злочин без казне – страдање Срба у средњем Подрињу", који ће бити емитован крајем ове године, говори о српском страдању на данашњи дана на том подручју прије 24 године, а за који још увијек нико није судски одговарао.
У филму аутора Слађане Зарић, који је рађен у продукцији Информативног програма РТС-а, свједоци и преживјели причају како су на бруталан начин убијени цивили и заробљени војници Војске РС (ВРС) чији су остаци пронађени 2010. године у масовној гробници на ђубришту у околини Сребренице.
У филму и тексту су коришћене фотографије Милоша Цветковића. Напад на село Залазје, који је изведен на Петровдан 1992. године, постао је синоним страдања Срба у средњем Подрињу.
Залазје, српско село на брду изнад Сребренице, удаљено само два и по километра од града. Стратешки веома важан положај који с једне стране контролише прилаз Сребреници, а с друге стране води ка руднику Сасе, Дрини и даље ка Братунцу.
Положаје на Залазју бранили су мјештани и војници ВРС из околних села. Припадници 28. дивизије Армије РБиХ, са командантом Насером Орићем на челу, неколико пута безуспјешно су покушавали да освоје то село.
А онда, 12. јула, на Петровдан, у раним јутарњим сатима почео је велики напад. Бројне снаге Армије РБиХ кренуле су ка селу које је бранило педесетак српских војника.
Тога дана Армија РБиХ напала је и села Сасе и Обади и тиме пресјекле сваку комуникацију са Братунцем.
Српски војници у Залазју остали су без помоћи, препуштени сами себи у борби која се водила током цијелог дана. Само тринаест војника из Залазја успјело је да се спасе, остали су или погинули у борби или убијени у ужасном злочину који је услиједио.
Када више није било муниције, преживјели српски борци предали су се Насеровим снагама које су заузеле село. Судбина многих од њих и данас је непозната.
Ни послије 24 године нису пронађени посмртни остаци свих убијених војника. На депонији крај Сребренице су 2010. године нађене људске кости.
Сарајевски медији су најављивали да је откривена до сада највећа масовна гробница у којој се налазе посмртни остаци убијених сребреничких Бошњака 1995. године.
Међутим, ДНК анализа је показала да су на ђубришту крај Сребренице закопани посмртни остаци десеторице убијених Срба из Залазја.
Ту су пронађени и остаци угледног сребреничког судије Слободана Илића, који је заједно са осталим војницима ухапшен тога дана у Залазју.
За убиство судије Илића, у процесу који се води пред Судом БиХ, оптужен је Орић, којег оптужница терети да је ухапшеног Илића убио ножем.
"Најприје га је ударио лијевом ногом у предјелу кука, Илић је посрнуо. Орић је онда извадио нож из корица и убо Илића у предјелу врата, а када је пао на кољена, Орић га је ударио ногом у лице", наводи се у оптужници уз напомену да је убод ножем био фаталан по Илића.
Неки од бошњачких свједока, међу којима је и Ибран Мустафић, тадашњи челник СДА у Сребреници, наводе како је Орић Илићу ножем ископао очи.
На Петровдан су припадници 28. дивизије Армије РБиХ убили заробљене српске војнике, што се по свим међународним конвенцијама дефинише као ратни злочин.
Тих дана, на само 40 километара од Залазја, Армија РБиХ починила је један од најстрашнијих злочина који се догодио на простору бивше Југославије.
На најбруталнији и најсвирепији начин убијен је дванаестогодишњи дјечак који се у село вратио како би са собом повео и свог вољеног пса. Доња Каменица, село у општини Зворник.
Први дани јуна 1992. године. Под налетом Армија РБиХ, становници зворничких села напуштали су куће и прелазили на територију коју је контролисала ВРС.
Тих дана је своје село напустила и породица Стојановић, мајка, отац, ћерка и дванаестогодишњи Слободан. Дјечак је од оца тражио да га пусти да се врати у село и доведе са собом пса који је у општој гужви и бјежанији остао везан у кућном дворишту.
Родитељи му то нису дозвољавали.
Слободан је, ипак, успио да се ишуња, да прође барикаде ВРС и да дође на територију коју је контролисала Армија РБиХ. Ту му се губи сваки траг.
Сви покушаји ВРС да у преговорима добију назад дјечака били су безуспјешни. Мали Слободан нађен је мјесец дана касније у масовној гробници, заједно са још четворицом војника ВРС. Полицијски записник са обдукције посмртних остатака малог
Слободана показао је да је дјечаку стомак био расјечен у облику крста, да му је одсјечено уво и да му је пуцано у главу из непосредне близине. За тај монструозни злочин још увијек нико није одговарао.
Осумњичена је Албанка Елфета Весели, родом из Урошевца, која је прије рата живела у Власеници. Недоступна је судским органима БиХ, па је правда за малог Слободана изгледа још увијек далеко.
Ово су само два примјера експлицитног ратног злочина.
А таквих примјера је током 1992. и почетком 1993. године било много.
Ко ће одговарати за убиства стараца у Кравицама, за убиства жена и цивила у Бјеловцу, за злочине у Ратковићима, за смрт десетогодишњег и петогодишњег Аце и Раше Димитријевића у Скеланима?
Одговора на питање, када ће правда бити задовољена, још нема.
Колико је Срба настрадало
У средњем Подрињу, према подацима Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица РС, убијено је 2.428 особа српске националности.
Од тога су 324 особе били цивили.
У нападу Армије РБиХ убијено је 198 жена и 47 дјеце. Са овог подручја је 80 одсто српских жртава страдало или је убијено од маја 1992. године до јануара 1993. године.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
