Почео Други српски устанак
У Такову 23. априла 1815. године, на Цвијети, српске старјешине одлучиле су да подигну Други српски устанак. Турци су поново запосјели Србију послије слома Првог српског устанка 1813. и Хаџи-Рувимове буне 1814. године, а Срби су се тада налазили у тешком положају. Самовоља коју су спроводили Турци била је неиздржива.
Други српски устанак почео је спонтано. Локалне српске старјешине почеле су да убијају Турке који су скупљали порез. На црквени празник Цвијети, 12. априла 1815. године, у Такову су се окупиле српске старјешине. Замолили су Милоша Обреновића да буде вођа устанка, што је он уз колебање прихватио.
Порта је пожурила да силом угуши устанак, али је Милош и војнички и дипломатским акцијама успио да надвлада аспирације Османског царства. Томе је допринијела и Русија, која је послије слома Наполеона И била у могућности да изврши притисак на Порту. Турци су пристали на примирје и обећали Србији самоуправу, у којој је Милош постепено изборио положај аутономног насљедног књаза.
Други српски устанак, у ствари, представља другу фазу Српске револуције, а по неким историчарима трећу, уколико се у револуционарне активности рачуна и Хаџи-Проданова буна из 1814. године, против Османског царства, која је избила кратко по окончању Првог српског устанка. Други српски устанак довео је до српске аутономије у оквиру Османског царства и успостављања Кнежевине Србије, која је имала своју скупштину, Устав и владарску династију.
Оружане борбе у Другом српском устанку трајале су око четири мјесеца. Други српски устанак је, за разлику од Првог, од почетка био уперен против легалне власти, коју је представљао Сулејман-паша.
Порта је на устанике послала двије војске са подручја Царства и једну из Београдског пашалука. Устаници су опсјели Чачак и држали га под опсадом наредних четрдесетак дана. Милош Обреновић је опсаду Чачка оставио свом брату Јовану Обреновићу, Милићу Дринчићу и Јовану Добрачу, а са својом војском је кренуо на сјевер и сукобио се са Турцима код Палежа (Обреновац) те однио побједу, заробивши уз то и два топа.
Послије битке на Палежу устаници су успоставили везу са емиграцијом у Аустрији. У Србију су се од војвода вратили Петар Николајевић Молер, Павле Цукић, Стојан Чупић, Сима Катић и Сима Ненадовић.
Из Палежа Обреновић је кренуо ка Ваљеву које је под опсадом држао Павле Цукић и заједно су га освојили. Обреновић, Цукић и Ненадовић наставили су ка Чачку. Турци су напали устанике на Љубићу, али су их они одбили, прешли Западну Мораву и подигли шанчеве на обали. Послије овог пораза Порта упућује казнене војне јединице из Ниша и Босне према јужној и западној граници Србије, гдје су се концентрисале устаничке снаге. Босанска војска је претрпјела пораз на Дубљу, а војска из Ниша на Љубићу.
Оружани сукоби са турском војском нису имали онај интензитет и оне размјере као у Првом устанку. Доста је утицала и ситуација на руском фронту и Наполеонов пораз. Постојала је могућност руске интервенције на основу осме тачке Букурешког уговора, па је Порта започела преговоре са Србима. Дошло је до преговора Марашли Али-паше и Куршид-паше са Милошем Обреновићем и закључивања усменог договора Марашли Али-паше и Милоша 25. октобра 1815.
Тако је прекинута оружана борба мада то није прекинуло устаничке борбе за остварење циљева постављених 1804. и 1815. године. Почели су дуготрајни дипломатски преговори уз помоћ Русије. Турска је споразум схватила као коначни прекид борбе и устанка, али за Милоша Обреновића и устанике споразум је представљао основ за даље проширење повластица и полазну тачку у даљој борби за остваривање коначних циљева устанка - рушење турске феудалне владавине и успостављање сопствене српске власти и државе.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
