Писац који је промијенио књижевност
Борислав Пекић један је од најзначајнијих писаца савремене српске књижевност. Био је романописац, драмски писац, филмски сценарист и један од главних оснивача посткомунистичке српске Демократске странке.
Своје највеће дјело “Златно руно” писао је у избјеглиштву у Лондону.
Младост
Родио се у Подгорици 1930. године. Од Бориславовог рођења до 1941. живјели су у Старом и Новом Бечеју, Мркоњић Граду, Книну и Цетињу.
Почетком Другог свјетског рата, италијански окупатори их протјерују из Цетиња за Србију, па се 1945. се сели у Београд.
Био је члан илегалне студентско-гимназијске организације која се звала Савез демократске омладине Југославије. Ухапшен је 7. новембра 1948, маја 1949. и осуђен на 15 година затвора с присилним радом и извјесним бројем година губитка грађанских права послије издржане казне.
Помилован је 29. новембра 1953. године.
За вријеме тамновања зачете су многе идеје које је послије развио у својим главним романима. Боравак у затвору описао је у тротомном роману “Године које су појели скакавци”.
Дјело
Пекић је 1959. написао свој више од 20 оригиналних филмских сценарија за главне филмске куће у Југославији, међу којима и “Дан четрнаести” који је представљао Југославију на Канском филмском фестивалу 1961. године.
Под псеудонимима Адам Петровић, Борислав Петровић и Димитрије Петровић, објављује чланке у часописима “Време” и “Видици”. Годинама је радио на неколико романа а када је први од њих “Време чуда” 1965. објављен, привукао је пажњу. Роман је издат и на енглеском језику у Њујорку, а преведен је и на француски, пољски, румунски, италијански и грчки језик 2007.
Његов други роман “Ходочашће Арсенија Његована” из 1970. у којем је поред осталог, дао слику студентског протеста 1968. у Југославији компликовао је његов однос с влашћу, тако да је годину био без путних докумената. Роман је ипак добио “Нинову награду” као најбољи југословенски роман те године.
Емиграција
Послије Пекићеве емиграције у Лондон 1971, југословенске власти су га сматрале персоном нон грата и низ година су осујећивали издавање његових дјела у Југославији.
Најзад се 1975. појавило “Успење и суноврат Икара Губелкијана”.
Након више од двије деценије припрема, студија и проучавања, први том Пекић седмотомне фантазмагорије “Златно руно” се 1978. године појављује пред читаоцима. Тим дјелом се Пекић уврстио у најзначајније српске књижевнике. За ову сагу је 1987. добио “Његошеву награду” и означен је као једног од врховних савремених прозних писаца у Југославији.
Пекић је био потпредсједник српског ПЕН центра од 1990. до 1992. године и члан енглеског ПЕН центра.
Активан како као аутор тако и као јавна личност до посљедњег дана, Пекић је умро од рака плућа у свом дому у Лондону, 2. јула 1992. Кремиран је у Лондону, а његова урна се налази у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, заједно с другим уваженим личностима из социјалног, политичког и културног реда грађана.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
