Пионир критичког историјског истраживања
Иларион Руварац био је српски историчар, оснивач српске критичке историјске школе, члан Српске краљевске академије. Био је калуђер, професор и ректор богословије у Сремским Карловцима, а од 1882. архимандрит (старјешина) фрушкогорског манастира Гргетег.
Обавио је пионирски посао критичког историјског истраживања, сузбијајући ненаучне поступке у проучавању српске прошлости. Посебно је наглашавао неопходан опрез према народном предању као историјском извору.
Руварац је први који је успио да побиједи епски приступ тумачењу прошлости због чега је остао неомиљен. Био је један од најученијих Срба свога времена и оставио је за собом огромну веома квалитетну библиотеку.
Младост
Рођен је 1. септембра 1832. Основну школу завршио је у Старом Сланкамену и Старим Бановцима гдје је и провео дјетињство. Шест разреда гимназије завршио је у Сремским Карловцима а седми и осми у Бечу. У Бечу се развила код њега тежња за проширивањем знања о српској историји. У Бечу је студирао права између 1852. и 1856, истовремено се бавећи и историјом.
Интересовао се за проучавање историјских извора и компаративно проучавање народне традиције. Карловачку богословију је завршио 1859. године.
Замонашио се у Крушедолу и добио монашко име Иларион 1. јануара 1861. године. Под овим именом објавио је и највећи број својих научних радова. Убрзо је због свог образовања именован на положај биљежника црквеног суда, а 1872. постао је професор Карловачке богословије.
У овом периоду интензивно чита историографске расправе и учи језике који су му били неопходни за проучавање прошлости. Знао је латински, грчки, њемачки а служио се и италијанским и мађарским језиком.
Рад
Може се рећи да је Руварац први образовани српски историчар. Постављен је за архимандрита манастира Гргетег 1874. а сљедеће године за ректора Карловачке богословије. Због сукобљавања са патријархом Германом Анђелићем 1882. је уклоњен из Карловца са мјеста ректора. Прво је склоњен у манастир Гргетег а потом је послат за мандатара темишварске епархије, али је одбио да буде владика. Вратио се у Гргетег гдје је остао настојитељ до краја живота. Манастир је обновио и унаприједио. Ту се интензивно бавио научним радом. Познат по свом непоколебљивом ставу у бројним полемикама често је западао у неприлике, али је и добијао бројна признања. Године 1869. изабран је за члана Српског ученог друштва. Постао је један од првих редовних чланова Српске краљевске академије 1888. године.
Његов историографски рад представља период борбе за критичку историографију у српској науци. Овај правац је на крају и превладао.
Обрачун са романтичарима извршен је прије свега на пољу проучавања средњовјековне српске историје. Предност критичких историографа било је велико стручно образовање које представници романтичарског правца углавном нису имали. Најжешће полемике водио је управо са главним представником романтичарске струје Пантом Срећковићем.
Своје прве радове почео је да објављује још као богослов, послије повратка из Беча. Руварац је током читавог радног вијека трагао за изворима за српску историју и критички их објављивао. Његов начин критике извора прихватио је велики број његових савременика, српских историчара. Прихватио је став Леополда фон Ранкеа да прошлост треба приказивати онакву каква је била, без сопственог уљепшавања и домишљања.
Његов велики опус обухвата радове из готово свих периода српске историје. Писао је живо, полемички, настојећи да читаоцу прикаже пут истраживања до коначног разрјешења проблема.
Преминуо је у манастиру Гргетег, 8. августа 1905.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
