Петар Кочић

Школовање

Основну школу је учио најприје код калуђера у манастиру Гомионици, четири сата удаљеном од његовог родног села, гдје му је отац проводио калуђерски живот, а довршио је као редован ђак у бањалучкој српској школи. Када се као четрнаестогодишњак у јесен 1891. године уписао у сарајевску гимназију, тада једину у БиХ, кроз прве три године био је веома марљив ђак, увијек с одличним оцјенама.

Али у четвртом разреду школске 1894/95. године изазвао је неколико инцидената и сукобио се с властима, па је због тога почетком маја 1895. не само искључен из сарајевске гимназије него и из Сарајева полицијски протјеран у родно мјесто. Одмах послије тога Кочић је без пасоша отпутовао у Београд, гдје је наставио редовно гимназијско образовање, положивши у јуну 1899. године матуру.

Од 1899. до 1904. године студирао је славистику на бечком универзитету и за то вријеме активно учествовао у разним студентским акцијама, нарочито оним које су биле уперене против аустријског режима у Босни (студентски меморандуми, зборови, скупљање материјала о приликама у земљи).

Боравак у Бечу

Но, боравак у Бечу за Кочића је од највеће важности по томе што је у ово вријеме интензивно радио на књижевности и са три књиге приповједака "С планине и испод планине" (Сремски Карловци 1902, Загреб 1904. и Београд 1905) стекао глас признатог и истакнутог књижевника.

За све вријеме школовања - у Сарајеву, Београду и Бечу - Кочић је живио у тешким приликама, приморан често да гладује и одржава само голи живот.

По завршеном школовању Кочић није могао добити државну службу у Босни, пошто се својим радом већ замјерио аустријским властима, па је у јесен 1904. прешао у Србију са намјером да ту нађе запослење.

Крајем јануара 1905. постављен је за наставника на српској гимназији у Скопљу, гдје је предавао нашу књижевност и језик. Али, на овом мјесту није дуго остао, само десетак мјесеци, а затим је због јавног сукоба са званичним српским представницима премјештен по казни у гимназију у Битољ. Сматрајући казну неправедном, Кочић није хтио да иде у Битољ, него је напустио српску државну службу и у новембру 1905. дошао у Сарајево. Ту је радио једно вријеме као повремени сарадник у "Српској ријечи", а затим је почетком фебруара 1906. године добио мјесто секретара Српског културног друштва "Просвјета", што му је омогућило да према туђинској управи остане и даље потпуно независан.

"Просвјета"

Кочић је намјеравао по доласку у Сарајево да покрене хумористичко-сатирички лист "Јазавац", али је земаљска влада из политичких разлога одбила да му за то изда концесију, јер је у њеној повјерљивој архиви био рђаво окарактерисан. А кад је убрзо послије тога "Просвјета" најавила покретање свог друштвеног органа и за уредника назначила Кочића, свога секретара, влада из истих разлога није допустила ни у овом случају да уредник буде Кочић, већ је од "Просвјете" затражила да именује друго лице.

Док је радио у "Просвјети", Кочић је живо учествовао у политичком збивању тога времена, нарочито у генералном радничком штрајку у мају 1906. године, кад је, поред осталог, покушао да радничким акцијама придружи и сељачке масе из сарајевског среза. Обавијештена о том раду, аустријска власт је настојала да Кочића, као опасног политичког противника, одстрани из Сарајева и на тај начин онемогући његову политичку дјелатност. Тако су по захтјеву земаљске владе чињени покушаји да се Кочић оптужи суду не само због учешћа у генералном штрајку него и због противдржавне садржине његовог књижевног дјела. А кад се видјело да се судски не може прогонити за ове ствари, земаљска влада је прибјегла административним мјерама и у некој безначајној уличној демонстрацији нашла згодан повод да Кочића почетком децембра 1906. по други пут полицијски протјера из Сарајева.

Горан Ђуран, Аутор је архивиста-истраживач у Архиву РС      

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.