Парламентаризовање посланика и бана (II)

Прилагођавање

Позивајући се на подјелу француског социјалисте Гарта социјалних закона на три принципа, Стојановић је истицао да се ти закони “не би могли нигдје згодније примијенити до у Босни и Херцеговини, посебно принцип имитације једног управног система који је владао у Аустроугарској”. Томе је доприносило то што је “Босна и Херцеговина имала народ који је био навикао да живи у вјечитој понекад тихој, понекад отвореној опозицији и вјечитој борби са владајућим системом.”

Иако је хабзбуршка династија “била позната по врлини адаптације и прилагођавања земљама и народима с разним обичајима”, компромис између владе и народа спречавале су аустријска и угарска влада, “јер нису имале способности асимилације сем у својим земљама”. “Периодично помрачење правде у односима Босне и Херцеговине са Аустроугарском”, по Стојановићу је “морало да повуче и периодично неповјерење с једне стране владара у добру вољу народа, а с друге стране народа у снагу и добру вољу круне”.

Говорећи о Сабору и посланицима, Стојановић је рекао да су “посланици Босанског сабора били приморани да приликом дебате о буџету... да пред владом кажу своје жеље и захтјеве, како би она касније подупирала својим резултатима”. При томе је сматрао да су посланици “жељели да њихова отаџбина буде модерна економски и културно напредна држава, а не оно што је била нека Војна Крајина”. Због потребе мирног развитка посланици су били “против сваке авантуристичке политике, а због одржавања “сопствене расе” били су “противници германизације”, “ради очувања економског напретка”, били су противници “дотадашње експлоатације слабијих од јачих”.

Превазиђеност аустроугарске политике

Стојановић је посебно истакао превазиђеност аустроугарске политике. У вези са тим је нагласио “да аустроугарски управници нису запазили наступ неколико промена у политици и у јавном животу код свих европских народа”, да се “на све стране политика водила на други начин”, држећи да су тако “и у Монархији морали да буду и други политички методи”.

Имајући у виду да се “у развијеној јавности нигдје није трпјела трулост”, говорио је Стојановић, да се “освајање народних срца вршило много лакше и много успјешније добром унутрашњом управом него разним титулама и корупцијом”.

Полазећи од тога да ће демократска Аустрија и Угарска, која је управо била на путу демократизма, “моћи боље разумјети своје рођене интересе”, Стојановић је “апеловао на њихову хуманост, иако она у политици врло ријетко игра неку улогу”, напомињући “да је њихов интерес и добро да схвате да Босни и Херцеговини пруже могућност, да се самостално културно и економски развије, на који начин она може да импонује, а њихова индустрија има већи и сигурнији број потрошача”.

Апеловао је аустријској и угарској влади, у Сарајеву остави по могућности слободне руке, да она заиста постане босанско-херцеговачка влада, како јој и наслов гласи. А сама босанска влада би требало, у првом реду, да пази на то да народ дође у што боље економско и културно стање, да више него до тада пази на финансијску поларизацију него на политичку тиранију.

Босна у Европи

У вези са уласком Босне у Европу, Стојановић је апеловао на све оне који су тај улазак озбиљно жељели, да се залажу за то да сви босанскохерцеговачки закони и институције “добију вид модерности и једнообразности, да одговарају духу модерног свијета, а не застарјелим погледима сталешке укочености и вјерске несношљивости.” При свему томе морала је у првом реду “подлога” бити “заштита радног народа”, јер је “једино тако могла отаџбина бити радна и напредна”. Само влада која би пошла тим путем могла је стећи “потпуно повјерење”.

Стојановић је, и поред признања да је постојеће “уставно стање Босне и Херцеговине било нешто боље него претходно апсолутистичко”, иако су остали исти основни принципи управе, сматрао да се без њихове промјене може тешко развити право и искрено повјерење према влади, које је било први услов напретка у свакој земљи. Он је сматрао да би се међусобно повјерење поправило кад би влада промијенила основне принципе управе и када се ријеч владиновац не би сматрала као “увреда части” и када би се у управу укључио што већи број домаћих људи, којих је у политичкој структури било мало.

С друге стране је тражио да се, и поред довољне политичке и културне важности на основу географског положаја, схвати улога Босне и Херцеговине много озбиљније него што је схваћена до тада. Заповједнички је наступио пред “свим синовима Босне и Херцеговине без разлике вјере да искорјењују међусобно неповјерење, да се ослободе маловарошких погледа и празних теорија, да схвате народ и његове потребе да он жели умјесто празних ријечи практичне успјехе и умјесто декламације о љубави реалан рад за своје интересе”.

Истичући да су посланици “морали бити израз народне воље, а влада извршилац народних заступника”, Стојановић је сматрао, иако је “дјелокруг посланика био мали”, а “њихов задатак велик”, да су “морали свој народ да из оријенталне засуканости уведу у просвијећену Европу”, да “своју владу учине у првом реду владом, па тек онда модерном парламентарном владом”. И поред огромних тешкоћа народа на просперитетном “путу”, он је “тврдо вјеровао у успјех, вјерујући у снагу своје расе и способност свога народа”. Тврдо је вјеровао у посланички будући заједнички рад, полазећи од првог манифестовања таквог рада приликом стварања “Прве резолуције” на почетку засједања Сабора. Истицао је, да “није било стратешких нити вјерских питања”, која су могла бити преча од “патриотских интереса”. Тада је тражио од владе да “не омета рад посланика, да води један и једини обзир према Босни и Херцеговини, да штеди и развија народну снагу у економском и културном погледу народа”.

Немогући закони

У томе је циљу тражио да се склоне “просто немогући Закони из 1879. и 1880. године”, који су били “прва и задња тачка закопчавања пута” који је Босни и Херцеговини “осигуравао географски положај и даровитост земље”. Њену интелектуалну даровитост, политичку и државну мудрост најјаче је испољио у Босанском сабору управо посланик Никола Стојановић, што је показао и у бројним текстовима по новинама, часописима, а и књигама. Испољавао је при свему ону интелектуалну снагу која је водила резултатима за које се залагао, ону српску политику која је на Босну и Херцеговину гледала политичким, националним и државним очима, разликујући се од муслиманских посланика са погледима на Босну са класним интересима, и од хрватских, међу којима доминирају вјерски погледи на Босну и Херцеговину и њена идентификација са западним политичким католицизмом.

И у ријечима и у дјелима био је Никола Стојановић већи пријатељ Аустрије него што су били сви босанскохерцеговачки државници његовог времена, па чак и од аустроугарских државника у Бечу и Пешти, који нису хтјели ни да виде српску истину изговорену у Сабору за правду и праведност. Резултат је те неправде познат: Распад!

Проф. др Ђорђе Микић, Аутор је професор на Филозофском факултету у Бањалуци

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.