Парламентаризовање посланика и бана (I)

Он није само историчар писац, већ је и њен стваралац, почевши од Бечког правног факултета, уредништва српског опозиционог листа “Дубровник” у Дубровнику 1905-1906, оснивача у родном Мостару листа “Народ” 1907, јединог правног опозиционог гласила за време Аустрије, чланства у привременом Одбору Српске народне организације у Сарајеву 1907-1908, посланика бањалучког округа за градишки срез у Босанском сабору 1910-1914, оснивача и члана Југословенског одбора 1914-1918, секретара за БиХ на Конференцији мира 1918-1919. године до именованог бана Врбаске бановине.

Ни господар, ни кмет

Као правник у бесправној и оскудној правној служби у БиХ, могао се определити за државну службу и за њене предности, или за рад у народу и опозиционарство држави и њеној власти.

Знајући добро шта у његовој родној Херцеговини значи бити господар и кмет, он се није определио ни на једну страну, већ за мисију помирења господара и кмета и подизање економско и културно свога народа.

Ова његова мисија се од 1990. до данас нашла пред нама, његовим наследницима, после рушења дела државе коју су његова генерација и он створили и изградили. Као што се пред послаником Николом Стојановићем нашла преломна ситуација у БиХ, када аустроугарске окупационе власти полазе у уставну 1908/1910, тако се пред нама, досадашњој генерацији, нашла насилна ситуација урушавања дотадашње Југославије, грађански рат и окупациони мир, на основу којег се поново уређује босанскохерцеговачко државноправно питање и двадесетак година говори о новом доношењу устава.

Стојановићеве речи у босанскохерцеговачком Сабору су историјске за савремену генерацију и за све потоње генерације.

Стојановић каже да су Срби у БиХ сматрали политику као “крчиоца просвјетног и привредног напретка народног”, да код њих “никада није било празног политизирања” и да је Сабор босанскохерцеговачки само као “трибина за те конкретне задатке и за великонационалну пропаганду”.

Стојећи за посланичком говорницом у Сабору, и пред аустроугарским оружницима и властима, Стојановић је у својој причи пошао од велике историјске истине о њеној вековној окупацији, за коју је рекао да су “БиХ биле увијек разбојиште разних вјерских струја и разбојиште између Истока и Запада”.

Залажући се за једнака права БиХ са другим покрајинама Монархије после укидања турског суверенитета над њом, и проширења аустроугарског, прокламовањем анексије и уставности 1918. године, Стојановић је говорио да више није било “разлога за различито право” покрајина “у односу на друге покрајине Монархије”. Он је у остављању окупационих закона из 1879. и 1880. видео показивање “неспособности” обеју влада, и аустријске и угарске. Залагао се за “одржавање историјске познате индивидуалности БиХ, док се не постигне самоопредељење, и да се тада дебатује о њеној даљој будућности”.

Спољашност и суштина

Критикујући Калајев режим, он је истакао да је он у БиХ “иницирао систем коме је главно било спољашност, а стварна садржина ништа”, јер је било зидано без темеља. Та спољашност требало је да покаже свету “како је БиХ лијепа”. Отац овога система, Калај, био је “организатор”, а БиХ је превасходно требала “реформатора”, па тек онда организатора, јер се “за реформом осјећала потреба на сваком кораку, означеном једном пирамидалном политиком, управо једном политиком”. Када је босанска управа одустајала од принципа Калајевог система, она је говорила да је “одступила од старог система” и да “подржава Калајев систем, што је нарочито код Срба будило непријатно расположење, за које су се у своје вријеме имале ријечи - споменуло се, не повратило се!”.

Борећи се против старог а за ново, Стојановић је говорио да би “признање у Сабору, и на једној и на другој страни да се гријешило”, могло да буде “први прави корак поправљању”, а да су се обе стране упутиле у старе погрешке - влада “вјечитим истицањем да подржава стари систем, да је устав само једна форма, у којој ће обући стари режим”, а посланици, “што је код њих прошлост играла велику улогу”.

Стојановић је истицао да “један народ, који је хтио да напредује и да држи корак са другим европским народима, мора да изостави питање прошлости”. У том правцу је управа до тада својим принципима “подијели па владај” и “стварним незнањем” посматрала извесна питања, која су “свима била заједничка” и “специфично националног или социјално-вјерског гледишта”. Њему је “чување своје вјере и поштовање туђе био знак културе...” Сматрао је да циљ њих посланика и њихове владе “треба да буде стварање тврђава културе и слободе, засноване на вјерској равноправности”, и “стварање слободе грађана која ће стварати јаку и културну државу”.

Стварање државе

Стојановић је стварање државе засновао на снази и памети. По њему је истицање “историјско-државног права имало мање смисла” од тога колико је човек имао снаге, која се није могла добити у подељености. У вези са памећу, он је говорио да су само “просвијећени умови једног народа могли имати широке концепције, велику идеју”, а да се оне и “не треба да уносе у народ прије него дође вријеме”. По њему су тада “сви морали у првом реду радити на утврђивању и проширивању тадашње уставне аутономије која је у неколико постојала”, а да се “слободни грађани слободне БиХ слободно изразе касније, да ли желе постати чланови које веће државе или веће скупине”.

Он је то звао “реална политика”. За то није било потребно “покушавати и тражити други пут од онога једног пута који је утрла борба представника аутономија БиХ”, имајући у виду борбу Срба и муслимана за верску аутономију. Њему је ићи другим путем значило превидети своје особите принципе, због сусрета Истока и Запада. При томе му је “најсигурнија била еволуција”, јер се њоме није уносила пометња у “велико југословенско питање”, него се “уводио један нови фактор, који је знао сам у себи савладати различите струје, савладати јаке вјерске и националне осјећаје за интересе уједињене”.

С тим циљем је набројао задатке: чување историјско-политичке индивидуалности тадашње аутономије, одржавање културне заједнице са осталим Србима и Југословенима и суделовање у стварању и развоју одлика српске и југословенске културе. На томе путу су велеиздајнички процеси и анексиона криза показали да се Срби не дају омести.

“Могао се према времену мењати метод, али циљ никако”, говорио је Стојановић. Указао је да на “путу према циљу потпуна аутономија БиХ - чека пуно труда, услед конзервативности и моралности народног елемента”. Зато је сматрао да је на поменутом путу било “најпотребније - подизање народа, сељака, грађана”, да ће “потпуна аутономија БиХ бити корисна за оне који желе федерацију држава у Аустроугарској, јер она значи почетак ове федерације и за оне који желе тријализам. Јер је она значила његов зачетак.

Тадашња аутономија се једва могла назвати именом аутономија”. Стојановић је сматрао да би још један разлог морао да натера Аустроугарску да да БиХ “истинску аутономију - чување историјске политичке индивидуалности”, како њена спољна политика не би добила “освајачки карактер”, што се изричито противило народној вољи.

                                                                          Проф. др Ђорђе Микић, Аутор је професор на Филозофском факултету у Бањалуци

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.